Depresija POSLE porođaja

[Milkyway 6]

Joj devojke, ja upadoh u depresiju samo citajuci vase postove. Imala sam psihickih problema u prvom braku, al sad nemam. Valjda ce tako ostati. Mada, nikad se nezna. Moja sestra je imala ppd, ali ne prica o tome.

[ninuska.h 70]

malopre otvorih ovu temu, ali vidim da je ima ovde, pa valjda ce resiti admini, da je obrisu...

Ja sam imala osecaj kao da me razdire 100 lavova, tada sam ih zvala mojim demonima, i trajalo je oko mesec i po dana, a imala sam jedan period kada sam osecala da ludim i da moram zastititi svoje dete od sebe same.

Samo ko je prosao kroz to moze da razume bez osudjivanja, jer tu se nista ne moze, a tesko je kroz to prolaziti u sredini koja ne zna da je to poremecaj.

Kako ste se vi izborile sa tim? Da li su vas razumeli? Jeste isli kod lekara, pili antidepresive?

[ninuska.h 70]

Vidim da vecina zena ovde nije ima ppd, to su normalna stanja posle porodjaja....mene zanimaju iskustva sa pravom ppd.

Neko je naveo da zeli da naudi svojo bebi....ja sam zelela to i sebi i njoj, posrtala nozem jednom na muza, a svo vreme svesna toga da nije u redu, opasna sam, treba mi pomoc...

Sva sreca, mm mi je puno pomogao i sama sam uspela da se izvucem,proslo nekako, ali se bolim sta ako tako bude i drugi put.

[ninuska.h 70]

Sanja89 rece da je cula glasove u glavi, da, to jeste ppd, ja sam cula uzasne zvukove i videla u polusnu neka uzasna bica koja su me "zaposela" i tako preko mene pokusavali bebu ugusiti, izgrebati, rastrgati...

Srecom, nisam joj naudila, pokusala sam se jako kontrolisati, svo vreme me je bilo strah za dete, jer istovremeno sam osecala ogromnu ljubav i brigu.

Bilo me je i stid sto imam takve misli, iako sam bila svesna da ja tome nisam kriva.

Osim muzu, nikome nisam smela da ispricam sta se desava, a njemu sam rekla da cuva malecku, i ako vidi da to kod mene ne prolazi da odemo kod lekara.

[ninuska.h 70]

Stvarno je cudno sto sam se izvukla bez lekova, mada agresija i "ludilo" su prosli, adli blaga depresija je ostala jos uvek, evo vise od godinu dana.

Zato me i zanimaju vasa iskustva, zanima me postoji li neka besplatna alternativa odlaska na savet kod psihologa, ako je potrebno psihijatra?

Ja zivim u somborskoj opstini, ako znate neku informaciju...

[bezveze 71]

Mislim da mozes otici kod dr opšte prakse i traziti uput za psihologa ili psihijatre,neznam ko je zaduzen za to, on ti da uput i odeš na pregled besplatno kao i kod drugog dr specijalistu.

Ja sam imala neku vrstu depresije ali ne takve,bolela me je rana i bolele me grudi kad nadolazi mleko tako da sam bila strašno razdrazljiva,nisam mogla vise da podnesem bol,jer kako otvorim oči ili zatvorim ona je uvek prisutna,nekad mi je dolazilo da udaram glavom u zid isl jer nisam mogla vise da izdrzim,al na srecu proslo je posle 2-3 meseca a nadrndanost me još uvek drzi

Inače,jedna se ovde blizu mene bacila sa terase,imala pps,što je najgore, ukućani su to primetili i umesto da potraze stručnu pomoć krenu da sklanjaju dete od nje da njemu ne naudi a ona naudi sebi...

[Ivančica 939]

Čitam, i pitam se kako žena ovo može da prebrodi a da ppd ne ode predaleko...

Mia je moja sestra i dok nije došla u ppd ja nisam verovala u to.

Ona se u Višegradskoj porađala 20 sati, gledala svašta, došla kući i više nije htela da čuje za dete.

Svi su uskočili a ona je završila kod psihijatra.

Ona, koja je bila naša snaga, cura znmaj, ničeg se nije bojala, život je nije mazio, a ona je sve podnosila sa osmehom na licu.

Inače radi u KCS i nema kome nije pomogla, a onda to sve - jednom rečju strašno...

Meni je drago da su njeni ukućani reagovali odmah, malog pazili, nju lečili.

Prošlo je 6 godina, potpuno se oporavila i sada čeka drugu bebu.

Ovo je prvi i jedini slučaj koji znam.

Meni je Dr rekla da sve žene prođu ppd, ali da se to kod nekih ne oseti a kod nekih bude komplikacija.

[bezveze 71]

Pa sve smo mi različite...sreća njena što je imala svesnu porodicu i spasili su i nju i bebu i vratilo se sve na svoje mesto,ali ona je jedna od retkih,zamisli koliko porodica ima za koje to glupost a poseta psihijatru sramota i ako je 21 vek j se ponekad osećam ko da zivimo u 19tom...

[ninuska.h 70]

ja sam isto uvek bil jaka, zmaj, ali eto uhvatilo me je. I proslo je, hvala Bogu, bez vecih horora, ali me je strah od sledeceg puta, a volela bih znati sto vise o tome da mogu pomoci nekome ko je u mojoj okolini i ima taj problem. Ok je da treba ici kod lekara, i ja joj puno pomazem, ali je problem u ponasanjau njene porodice...njima je to GLUPOST!

A ozbiljno razmisljam de jednom posetim psihologa cisto da vidim da li su sve moje brige i ponasanja normalna, ja cesto stvari potiskujem u sebe, pa aje opasno kada to eksplodira.

[Ivančica 939]

Ah, što se grozim toga kad čujem GLUPOST i SRAMOTA.

:angry:

A u pitanju je zdravlje!!! u pitanju je nečiji život i način na koji če ga živeti ako se samo tako pusti da ode bestraga cela situacija....

Ona jeste imala sreće, svekrva joj je najviše pomogla.

Posle dve godine, je pao još jedan stres - tata joj iznenada umro - i tad je pokazala koliko se hrabro borila sa celom situacijom od ranije.

I izgurala bez problema.

[paper_moon 16452]

malopre otvorih ovu temu, ali vidim da je ima ovde, pa valjda ce resiti admini, da je obrisu...

Ja sam imala osecaj kao da me razdire 100 lavova, tada sam ih zvala mojim demonima, i trajalo je oko mesec i po dana, a imala sam jedan period kada sam osecala da ludim i da moram zastititi svoje dete od sebe same.

Samo ko je prosao kroz to moze da razume bez osudjivanja, jer tu se nista ne moze, a tesko je kroz to prolaziti u sredini koja ne zna da je to poremecaj.

Ja se puno plašim PPD.Ja nisam ni znala da sam trudna,posjećivala sam brata koji je tih dana završio na psihijatriji.Dijagnoza shizofrenija.Svaka posjeta me bolela,kidala iznutra,kući sam dolazila plačući.A onda sam počela da vrištim,jako,jako kao da hoću da izbacim sve iz svoje glave.Ubrzo sam saznala da sam u 6 nedjelji.Bila sam presrećna.Ali,avaj,djavo nema mira.Jedna posjeta mojima mi je pokazala da se još uvijek nisam oporavila.U trećem mjesecu,bila sam prisutna sceni kako moj otac u pijanom stanju provocira mog bolesnog brata.Govorio mu je što držiš ruke ovako,što si takav a ja planula.Čak sam i fizički nasrnula na njega,i rekla mu da mi ostavi brata na miru.

Posećivala sam psihologa,i mm mi je puno pomogao.

Plašim se da se posle porodjaja ne vrati to moje stanje,i to u gorem izdanju.

A sredina je užasna.Kritikovali su me rečenicama kako moram da mislim više na bebu.

A ja mislim i to puno.

Sve u svemu drage moje,posjetite psihologa,to nije sramota.Sramota je naša sredina koja je ponekad mnogo zaostala.

Ako osjetite bilo kakvu negativnu emociju,pričajte o tome sa stručnim licem,što pre to bolje za sve.

[Ivančica 939]

Marijači, divim ti se i ne želim da saznaš šta je PPD.

Iz tvojih postova vidim da si jaka, a za tu lošu okolinu što manje mari, kad već znaš da je katastrofalna.

Mužu u oči, samo pozitivne stvari, i što manje vremena sa ljudima koji te iritiraju ili na bilo koji način negativno utiču na tebe, pa nek se i naljute - baš te briga...

[*Unina mama :-)* 226]

E Mirjana, svaka ti cast kad si sve ovo izdrzala i pregurala. Strasno! Zaista ti se divim i skidam kapu. Sta ti se sve izdesavalo, pa jos i ovo sa detetom- dijabetes...Svaka cast zaista!

Slazem se u potpunosti... Mirjana, Bas mi je zao jer si morala a prodjes kroz tako nesto...

Ja mogu da kazem da sam i ja prosla kroz ppd ali je bilo dosta blaze...

[MilMar* 0]

Joj ja sam definitivno u depresiji....

Mnogo mi je tesko,stalno mislim kako necu biti dobra majka mom detetu...

Najvise bih volela da odem u Srbiju kod moje kuce da budem sa svojom porodicom...

Jedino je moja mama videla bebu od mojih tj jedino je ona bila kod mene nedelju dana,mrzim sto sam daleko od mojih volela bih da sam stalno sa njima.

Sto je najgore ovde nemam ni sa kim da popricam,muz mi radi non-stop,samo vikendom je kuci i mozda jedno ili dve veceri tokom nedelje.

Ja svakog dana placem,strah me je zbog toga mogu da izgubim mleko.

Ne razumem zasto se ovako osecam sada kada trebam da budem najsrecnija?

[Baca 30]

Mimice draga znam o cemu pricas i skroz te razumem. Mogu ti reci da se opustis i da ce sve to proci. To o cemu ti pricas nije nista strasno, ma sve ce biti ok. Ja sam isto prosla kroz ppd i mislila sam da cu se ubiti koliko mi je bilo grozno. Sto se tice odlaska kod tvojih nemoj da te to toliko opterecuje. Ja sam otisla kod mojih sve sa bebom i mm misleci da ce mi biti lakse. U jednu ruku mi je bilo lakse jer su moji preuzeli dobar deo obaveza ali depresija nije prestala. Bili smo kod njih nedelju dana i vratili se kuci. Doduse kod mene je to trajalo malo duze, od prilike nekih dva meseca. Dovoljno je da ti kazem da sam se plasila da ostanem sama u sobi sa bebom, a da ti nepricam o mislima i zamisljanjima.

Nesekiraj se, proci ce. Bices ti super mama i sve ces znati i umeti .

[IvanaKK 12]

Joj ja sam definitivno u depresiji....

Mnogo mi je tesko,stalno mislim kako necu biti dobra majka mom detetu...

Najvise bih volela da odem u Srbiju kod moje kuce da budem sa svojom porodicom...

Jedino je moja mama videla bebu od mojih tj jedino je ona bila kod mene nedelju dana,mrzim sto sam daleko od mojih volela bih da sam stalno sa njima.

Sto je najgore ovde nemam ni sa kim da popricam,muz mi radi non-stop,samo vikendom je kuci i mozda jedno ili dve veceri tokom nedelje.

Ja svakog dana placem,strah me je zbog toga mogu da izgubim mleko.

Ne razumem zasto se ovako osecam sada kada trebam da budem najsrecnija?

Cico, zato sto te strah od novonastale situacije, sto je i prirodno. Razmisljaj u sledecem pravcu: losa mama neces biti samim tim sto se trudis i zelis da budes dobra. Losa mozes biti samo namerno. U prirodi je da umes da brines o bebi i ti si svojoj bebi najbolja na svetu, ma kako tebi to izgledalo. Da si stalno sa svojima, bilo bi ti lakse sa one strane da bi imala sa kim da provodis vreme, da se ne osecas usamljeno, ali onda bi ti dolazio svako sa svojim savetima kako da odgajas dete, sta valja, sta ne valja i popeli bi ti se na glavu dok si rekao keks. Ako osecas potrebu da places, nemoj to da suzbijas, daj sebi oduska, ali se u periodima kada si smirena preispitaj je li sve toliko crno da bi plakala zbog toga ili ipak imas vise stvari kojima treba da se radujes

[Sandra990 0]

Joj ja sam definitivno u depresiji....

Mnogo mi je tesko,stalno mislim kako necu biti dobra majka mom detetu...

Najvise bih volela da odem u Srbiju kod moje kuce da budem sa svojom porodicom...

Jedino je moja mama videla bebu od mojih tj jedino je ona bila kod mene nedelju dana,mrzim sto sam daleko od mojih volela bih da sam stalno sa njima.

Sto je najgore ovde nemam ni sa kim da popricam,muz mi radi non-stop,samo vikendom je kuci i mozda jedno ili dve veceri tokom nedelje.

Ja svakog dana placem,strah me je zbog toga mogu da izgubim mleko.

Ne razumem zasto se ovako osecam sada kada trebam da budem najsrecnija?

Draga,ja sam imala ppd i jedan čovek mi je rekao da sam bila jaaaako blizu onog najgoreg stadijuma ali srećom sad je sve ok.Prva dva meseca posle porođaja mi je bilo najgore.Živeli smo sa njegovim roditeljima koji su inače divni ljudi ali ja nisam mogla s njima.Gledali su da mi što više olakšaju i da mi pomognu.Ali ja nisam dozvoljavala da mi bilo ko radi oko deteta sem mene i muža koji je inače po ceo dan radio.Po ceo dan nisam izlazila iz sobe,samo sam plakala.I oni su se čudili što ne izlazim ali meni je tad bio potreban mir i da budem sama.Nisam imala želju nigde da izađem i nikoga da vidim.Takva sam osoba da jednostavno ne umem da živim sa nekim,ne umem niti želim da se prilagodim tuđem životu.Kad god mm uđe uveče sa posla u kuću meni bude još gore,samo ga zagrlim i počnem da plačem.Sreća pa je bio uz mene i na nagovor moje majke prešla sam kod mojih dok se ne sredim(naša kuća se sređivala pa nismo imali gde osim kod njegovih ili mojih).Tako sam i uradila jer su svi oko mene primećivali da se sa mnom nešto dešava,da mi je loše,i da se više ne smejem.Ipak kod svojih roditelja možeš da se opustiš,da im kažeš sve i da gola šetam kroz kuću... Ne znam šta bi sa mnom bilo da nisam tada prešla...ne smem ni da pomislim...Hvala Bogu da je to prošlo i da sam ja presrećna što imam ovo malo stvorenje i mm koji me podržava.

Sve će to poći,znam da ti je teško ali izdrži još malo...veruj mi...

[MilMar* 0]

Hvala vam puno,mnogo mi je lakse sada kada znam da je sve to normalno i sto imam vas da vam kazem sta me muci,ovde nemam ni sa kim ni da popricam

Ja moju srecu volim najvise na svetu i sve bih dala za nju,ali plasi me to dal' ce da napreduje...

Definitivno imam vise stvari zbog kojih bih se radovala nego da tugujem,ali ovaj bedni period je naisao i sta da se radi...Evo danas nisam ni jednom zaplakala odkada sam procitala vase komentare,znaci da idem na bolje

Ljubim vas sve i jos jednom hvala....

[IvanaKK 12]

Hvala vam puno,mnogo mi je lakse sada kada znam da je sve to normalno i sto imam vas da vam kazem sta me muci,ovde nemam ni sa kim ni da popricam

Ja moju srecu volim najvise na svetu i sve bih dala za nju,ali plasi me to dal' ce da napreduje...

Definitivno imam vise stvari zbog kojih bih se radovala nego da tugujem,ali ovaj bedni period je naisao i sta da se radi...Evo danas nisam ni jednom zaplakala odkada sam procitala vase komentare,znaci da idem na bolje

Ljubim vas sve i jos jednom hvala....

Naravno da ce da napreduje, deci je potrebno svasta nesto ali ponajvise mamina ljubav. Sacekaj da se malo jos oporavis, da se priviknes, da ti se smire hormoni, pa da vidis kako ce da bude jos bolje. A kad bebac krene da ti se smeje i da guguce...ihaaaaaj, ove faze se skoro neces ni secati :*

[Sandra990 0]

Naravno da ce da napreduje, deci je potrebno svasta nesto ali ponajvise mamina ljubav. Sacekaj da se malo jos oporavis, da se priviknes, da ti se smire hormoni, pa da vidis kako ce da bude jos bolje. A kad bebac krene da ti se smeje i da guguce...ihaaaaaj, ove faze se skoro neces ni secati :*

Slažem se!

[Mira 12]

Sad sam malo istrazivala po netu na ovu temu. Ja se toliko plasim ppd, da se bojim da od tog straha ne upadnem u istu, ako vec i nisam...Ko zna, mozda i jesam, ali ja se trudim da se zaokupljam svakodnevnim poslovima, kojij je ionako mnogo, da bi sto manje mislila o negativnim stvarima.

Meni je u zivotu najbitnije zdravlje, moje dece i naravno moje, kako bi inace mogla da brinem o njima. Tako da se samo molim Bogu da nam da zdravlje i sacuva zdrav razum, sve ostalo je onda lako.

Ako ti nešto znači, ja te potpuno razumem. Ista sam kao ti, ali se borim.

[IvanaKK 12]

Ako se budete time opterecivale, same cete sebe gurnuti u depresiju...

[Nela87 0]

´.

[IvanaKK 12]

U pravu si IvanaKK.

Napisala sam jednan veliki post, ali sam ga ipak obrisala.

Reci cu samo: srecna sam sto sam ziva i svesna!

Lek koji sam sama sebi prepisala je: zaokupi misli, misli pozitivno. Budi jaka, misli na to kako si potrebna deci zdrava i prava. Nista nije konacno, jednog dana ce i tebi biti drugacije i bolje. Zivot je patnja, a ti se moras boriti, ako odustanes postaces senka koja nije potrebna nikome i koja ce dobiti nogu u dupe sa svojom patetikom.

U meni vlada borba i bice dobro dok god je ja bude umela kontolisati.

Bez obzira na sve, ja mislim za sebe da sam jaka osoba'- iako uglavnom ne delujem tako, stavise, delujem kao neko ko je uzasno nestabilan, ali to je samo neka moja persona'- maska, ja je tako zovem.

Ok, za onog ko me dobro poznaje i ima zelju za tim, mislim da je jasno. Za kratko vreme imala sam dosta kriticnih situacija. Ne secam se kad sam kod doktora bila, a onda u roku od dve godine milion nekih cuda. Vrhunac je bio preza facijalis ili strucno Bell' palsy. Nedelju dana pred porodjaj je dobijem. Inace, srecu da dobije ovako nesto ima svaka 100 000 osoba otp., zamisli. Ah, da, ja ne podnosim osecaj zarobljenosti, gusenja itd, osecaj kao da su mi vezane ruke. Ta pareza me je slomila totalno. Pa, onda na porodjaju, sve krenulo naopako, jedva zivu glavu iscupah. Jos se tresem kada se setim onih srcena ko iz dosijea x, a ja glavna uloga ali kao pacijent kom zivot visi o koncu i pozdravljanje sa njim...Imala sam srece, ali traume ostadose....

Opet ja odoh nasiroko! Sorry, ovo mi je slaba tacka i jos uvek su mi bliza ta secanja pa se lako izgubim.

I treba da budes srecna, polako ostavi to iza sebe i idi dalje, uzivaj u zivotu.

[MilMar* 0]

Citam svoju pricu..I ja bi voljela da odem svojima,mislila sam to bi mi bilo lakse,samo je mama bila tu..Drzalo me to do skora i jos uvijek pomalo..Mm radi dugo,nemam nikog drugog,kad trebamo negdje sad hladno obavimo na brzinu,opet kuci i sve tako..Nekako sam sama sebe natjerala da se smijem,da budem vesela,dodjem na forum,ispraznim dusu,ovdje su sve zene spremne da pomognu i to mi puno znaci..

Da nije foruma ja bih poludela,odkada sam 'otvorila dusu' nekako mi je lakse...Mada i dalje jedva cekam da odem kod mojih.

Sva sreca pa zivim sa svekrom i svekrvom pa oni sada pricuvaju bebu kada je hocu da ohladim glavu

A najvise mi smeta taj posao mm,znam ja da on radi za nas,ali volela bih da vise vremena provodi sa nama,nekako mi nedostaje njegovo prisustvo,a dok sam bila trudna molila sam boga da ne dodje kuci da se odmorim ehehe...

My baby i treba da se smejemo,ipak imamo nesto najlepse u zivotu,vazno je da su oni zivi i zdravi,a mi smo sada na drugom mestu :* za tebe i bebu