Prekid trudnoće

[Abej 293]

Mama mazo

Mislim da smo se svi bar jednom osjećali tako...Ne znam da li sada, pošto smo osjetljivi, više primjećujemo takve stvari oko sebe ili se život tako namjesti, vjerovatno i jedno i drugo. Ali da zaboli, zaboli. Znam, taman malo pronađeš mir, a nešto te udari po glavi. Mislim da se jednostavno moramo naviknuti da će biti takvih momenata i normalno je da nas sve to pogodi, ne treba bježati od toga, proživiš to nekako, izbaciš iz sebe i pustiš da prođe. Sve je to korak dalje ka oporavku i jedna mala pobjeda.

Ali razumijem te potpuno, jer i ja se ponekad osjećam tako. Najgore je kad je lijepo vrijeme, izađeš iz kuće, misliš prijaće ti sunce...a vani vrvi od trudnica i male djece.

A imam i dobru prijateljicu koja se porodila mjesec dana nakon mog prekida. Obe smo nosile curice, trudnoće u isto vrijeme su nas još više zbližile, maštale smo kako ćemo i dalje tako sve zajedno proživljavati. Tih dana prije njenog termina na momente sam bila van sebe. Molila sam Boga da sve dobro prođe i odahnula kada i jeste. Kada se porodila, bila sam presrećna zbog nje. Ali sam i preplakala pola jutra. Ogromna sreća i tuga u isto vrijeme. Ali to je život. Nisam sigurna kako njena djevojčica tačno izgleda, jer sam samo preletjela pogledom preko slika koje mi je slala, nisam imala hrabrosti ni da ih pogledam ko čovjek. Znam da će mi trebati i vremena i hrabrosti da odem da ih vidim i mislim da će me uvijek podsjećati. Ali znam da ću vjerovatno jednog dana drugačije gledati na sve, sigurno će biti i momenata kad ću biti srećna kad me podsjeti. Biće lakše.

Drži se draga moja

[Abej 293]

Hvala, Abej! Saljemo moj pisonja i ja veliko zagrljaj! :-) 

Mene optimizam vodi kroz zivot. Ja se trudim da u svemu vidim ono dobro.. Mnogi misle da sam neozbiljna i detinjasta,ali tak'a sam

:-)  Sto bi rekao Z.Colic : to mi je u krvi! ;-) 

 

Ivanaica, pa ti si i strijelac, optimizam ide uz to. Sve mi ovdje znamo koliko je teško u teškim trenucima biti ili ostati optimista, ali je bitno da uspijemo, jer to je ono što nas drži i gura naprijed i u tome leži naša sreća.

A ti što tako misle za tebe, nemaju pojma. Na tu Čolinu bih dodala meni omiljenu rečenicu jedne moje profe-Dobro je dok god u nama čuči jedno dijete

[mama maza 4900]

Ma ne znam ni sta da mislim ni kazem vise 

Umjesto da se radujem za tu njenu trudnocu, da joj pozelim sve najbolje, mene zavist i "nepravda" izjedose, a to nisam ja i onda me i to dodatno pojede 

I jos mi je teze sto ce me to kroz zivot pratiti i kad god vidim njenu djecu pomislit cu na svoju i pitat se sto su meni oduzeta a toliko sam ih zeljela. Mrzim sebe takvu 

[Abej 293]

Ma ne znam ni sta da mislim ni kazem vise 

Umjesto da se radujem za tu njenu trudnocu, da joj pozelim sve najbolje, mene zavist i "nepravda" izjedose, a to nisam ja i onda me i to dodatno pojede 

I jos mi je teze sto ce me to kroz zivot pratiti i kad god vidim njenu djecu pomislit cu na svoju i pitat se sto su meni oduzeta a toliko sam ih zeljela. Mrzim sebe takvu 

 

Znam, upravo se ovako ponekad i sama osjećam i mrzim to, jer inače nisam takva. Ali draga moja, ovo što smo mi doživjele je nešto sasvim drugo. Nije da se ne radujemo sreći drugih, nego nas jede ova naša tuga i bijes što se to nama dogodilo, bol zbog naših gubitaka. Tako to ide. Znam da je teško to postići, ali nemoj da te to dodatno opterećuje. Prihvati da su takva osjećanja jednostavno uobičajena u našoj situaciji. Nisi ti lošija osoba zbog toga.

Kad prođe neko vrijeme i odboluješ, sigurno će biti lakše i neće te to toliko pogađati, bar ne uvijek. Ali pusti da te ta osjećanja prođu, nemoj se opirati, ali ni mrziti samu sebe.

Ponekad kad na ulici sretnem trudnicu ili vidim dječija kolica i osjetim neku zavist, prekorim samu sebe i pomislim-možda je i ona jedna od nas (pošto se samo ovdje uvijek obradujem kad čujem za neku novu trudnoću jedne od vas hrabrica), pa možda je godinama čekala to dijete iz ko zna kakvog razloga ili pa ko zna šta je sve prošla da dođe do ovog, ali šta i ako nije...ali ni to nekad ne pomaže...ali trudim se da me to ne opterećuje. To jednostavno mora proći.

[mama maza 4900]

Nek nam je Bog na pomoci 

[ivanaica 640]

Mama mazo, to je normalan osecaj. Znam da i tebi ne prija sto ga osecas,ali to je jace od nas. Kad je nasa devojcica umrla, sve nase prijatelje i rodbinu koja imaju decu,sam izbegavala,jer nisam mogla da gledam njihovu radost. Bolela me.je cinjenica da one kod kuce imaju ono sto ja nemam. Trajala je ta zavist dosta vremena.. Cak i kada se moja jetrva porodila,rodila je devojcicu,ja sam plakala od bola, bilo mi je drago,ali mi je ujedno bilo i tesko...

Abej, mnogi moj horoskopski znak povezuju sa optimizmom,ali nije uvek tako.. moja naj drugarica je takodje strelac i veceg pesimistu nisam upoznala.. 

Ja volim smeh,zezanje,druzenje,decu.. Radim kao uciteljica i to dodatno utice na poboljsanje moje psihe...

[Abej 293]

Ivanaica, ma zaboravila sam da napišem da sam i ja strijelac, zato ja nas tako hvalim Optimistično ću reći da sam izgleda počela da lupetam, ali da je to možda nuspojava ovog stanja.

Šalu na stranu, smatram da je ono zbog čega smo onakvi kakvi smo i kakav nam je pogled na život puno više od puke karakteristike dobijene od našeg horoskopskog znaka

[lexy 465]

Abej pa losa mi jrva slika ali ista je takva bila i sa stasom samo sad nize gvozdje.... Pa sam bas malaksala i nikakva nocu se budim da jedem glad me savladava a nemogu da se najedem i dalje mi je muka:-/ mozda je i od kandide u crevima. 

Jedva cekam da se llporodim bas mi se sve oduzilo predugo sve traje..... Imam jos dva meseca meni ko dve god:-/ sad oko 15og idem na ultrazvuk:-) jedva cekam.... :-) 

[lexy 465]

Mama Mazo to sto se osecas tako, zavist i ljubomoru je normalno ja sam je osecala do petog meseca:-/ i sad manje.... Toliko sam bila besna i ocajna tuzna i zavidna nisam osecala srecu nego tugu i mrznju tako i moj muz potpuno isto. :-/ nemojte se brinuti to ce proci to je sve normalno faze kroz koje svako treba da prodje nazalost ko je doziveo gubitak:'( 

[lexy 465]

IVANAICE Termin mi je 30decembrajos malo a meni se cini kao da jos dve god a ne dva meseca, mnogo sam iscrpljena od dve trudnoce za redom, jedva cekam da se porodim... Volela bi da ide carskim rezom zbog cekanja i neizvesnosti da li dobro beba ili nije to ce najvise da me ubije. Sad 15og idem na ultrazvuk... Jedva cekam da vidim malog:-) gura se sutira igra :-) uopste nemogu da zamislm kao ce da izgleda sve ocekjem lik Stasin. Jos nekao mi je nestvarni da sam trudna i da ce da utoli tugi malisa sve dok ne dodje taj trenutak i srecno ne izadjemo iz bolnice. Kako se blizi kraj napetost je sve veca i strah :-( 

[lexy 465]

Nora, kakvi su Lenkini nalazi, ide li na operaciju sutra? Ako da, šaljem vam puno pozitivnih vibracija, da sve dobro prođe, a hoće...a onda da joj uskoro ispunite želju

 

Lexy, hrabrice naša, guraš li guraš 

Samo polako, nisi 'prsla' , ne brini, normalno je sve to nakon svega.

Ta iscrpljenost i umor su mogući ako ti nedostaje željeza, meni se to.dešavalo i prije trudnoće. Šta ti je rekao dr za krvnu sliku? Smiješ li neke lijekove da piješ ili da probaš neke prirodne? Ljubim te puno

Pijem Referum dva puta na dan ali pila. Samnga tri meseca i nista neznam sto mi ne da nesto drugo... Jedem i cveklu ovako, pa on mi kaze vidjao sam i gore jedi i toliko a ja nemogu nista da jedem od tih zdravih namirnica uglavno nesto bezveze:-/ tesko podnosim trudnoce bas i secam se kad mi je doktor rekao kad smo saznali da je stasa Bolesna pa ne ocajavajtr bice druga beba to za mene nisu bile reci utehe nego gneva i mrznje, mislim se kakva druga jel on lud ja sam i je dva ovu trudnocu izgurala:-/ strasno

[mama maza 4900]

Hvala vam drage moje. Lakse je kad vidim da nisam jedina koja je "skrenula" 

Al bas je ruzan osjecaj, nekako spusti misljenje o samom sebi  ja sam se bas nekako odvratno i prljavo osjecala jucer. Sto rece Abej, ne znamo mi sta su i kroz sta su sve prosli oni kojima u trenutku pozavidimo 

Lexy, srce milo, mogu samo misliti kako se osjecas, ali dat ce Bog ovaj put da sve bude samo najbolje i da ti mali pisonja vrati svijetlo u zivot 

Vas dvije "ciribu-ciriba"  ja sam bila veliki optimista dok me ovo nije zgazilo, a sad sam od velikog lava postala melecki mis koji se trese za sve i svasta 

Prije nikada nisam razmisljala o smrti, nesrecama, sve mi je to bilo tako strano, a sada mi te stvari ne izlaze iz misli. Nema dana da ne pomislim na to da bi mi Bog mogao uzeti i ovu djecu koju imam. Prije sam "bila" nedodirljiva a sad kao da imam metu na zivotima moje djece i najmilijih 

Za svoj zivot se ne bojim, nekako me nije strah smrti na taj nacin, ali bojim se za svoje najmilije, posebno za djecu, kako bih ja bez njih 

[mama maza 4900]

 ne ocajavajtr bice druga beba

Mene sve nesto protrese  pa jel ovaj lud majku mu 

Bas mi se povraca od nekih kobajagi ljudi  

[lexy 465]

Mene sve nesto protrese  pa jel ovaj lud majku mu 

Bas mi se povraca od nekih kobajagi ljudi  

Bas tako ja sam bila besna i ljuta i tuzna i ogrcane 100000osecanja su mi bila u sekundi. Nevolim nibdanas kad mi kazu dobro je zamislibda sibse upoznala sa stadom da je bila ziva dva tri meseca uvek ima gore kao da je ovo sitnica, i ja sam plasljiva bas postala cesto se i psihicki ne osecam najbolje. Ali vise nisam tuzna nego kao nekibstrah nelagoda u dusi grozan bosecaj nemir u dusi... 

[mama maza 4900]

I ja sama sebe nekad znam "tjesiti" kao sreca pa ih nisam osjetila kako se vrte, bol bi bio veci i jaci, ili sreca pa se ovo desilo u 14-oj a ne u 40-oj sedmici, ali isto tako imam i onaj osjecaj sto mi nisu ostali malo duze, da se malo duze druzimo 

Drugacije je kad sve to prolazi kroz nase glave i kad se nase misli igraju s nama, a drugacije je kad neko sa strane lupi nesto takvo, pa covjek bi ga kroz zemlju 

Ja vjerujem da bi ti voljela da je Stasa zivjela koji dan, minut vise, da je svaka sekunda znacila ali... kazu da Bog vraca sebi one koje najvise voli. Ko jos ne bi pomislio "Boze, sacuvaj moje dijete te ljubavi", jel to sebicnost 

[Abej 293]

Hvala vam drage moje. Lakse je kad vidim da nisam jedina koja je "skrenula" 

Al bas je ruzan osjecaj, nekako spusti misljenje o samom sebi  ja sam se bas nekako odvratno i prljavo osjecala jucer. Sto rece Abej, ne znamo mi sta su i kroz sta su sve prosli oni kojima u trenutku pozavidimo 

Lexy, srce milo, mogu samo misliti kako se osjecas, ali dat ce Bog ovaj put da sve bude samo najbolje i da ti mali pisonja vrati svijetlo u zivot 

Vas dvije "ciribu-ciriba"  ja sam bila veliki optimista dok me ovo nije zgazilo, a sad sam od velikog lava postala melecki mis koji se trese za sve i svasta 

Prije nikada nisam razmisljala o smrti, nesrecama, sve mi je to bilo tako strano, a sada mi te stvari ne izlaze iz misli. Nema dana da ne pomislim na to da bi mi Bog mogao uzeti i ovu djecu koju imam. Prije sam "bila" nedodirljiva a sad kao da imam metu na zivotima moje djece i najmilijih 

Za svoj zivot se ne bojim, nekako me nije strah smrti na taj nacin, ali bojim se za svoje najmilije, posebno za djecu, kako bih ja bez njih 

Mama mazo,

ne brini, nisi skrenula, a ako i jesi, što kažeš bar nisi jedina.

Probaj da se manje opterećuješ takvim osjećajima (ljubomora, zavist...), jer kao što reče Ivanaica-to je jednostavno jače od nas. Prihvati da je to tako, znam da utiče loše na viđenje samog sebe, ali ti nisi mogla preko noći postati loša osoba, to je samo posljedica ovog stanja. Kao što vidiš, ne vrijedi racionalno razmišljati o ovome-u smislu kome zavidiš, vjerovatno su se i ti ljudi ako su neku muku prošli osjećali isto, da je obrnuto ne bi ni ti njima zamjerila što tebi zavide, jer bi ih razumjela. A onaj ko nije to prošao, vjerovatno ne bi razumio, ali moraš da shvatiš da je to uobičajeno.

A kao što sam juče rekla-teško je biti ili ostati optimista u ovako teškim trenucima. Ovo što mi proživljavamo je nešto sasvim drugo. Neposredno nakon prekida sam mislila da nema toga što ne bih preživjela nakon ovoga, i sad me ponekad uhvati taj osjećaj, ali se puno češće osjećam nekako nesigurno, kao da imam tremu od nekih ranije uobičajenih situacija, kao da se s njima susrećem prvi put u životu, a inače nisam takva. Čudan osjećaj...a opet znam da sam i dalje jaka, sigurno i više nego što sam ranije bila, samo mi se zbog ove tuge čini da sam slaba...treba samo da prođe dovoljno vremena da sve osjećaje preradimo...pa nije ni čudo da nas je dotuklo, ali izvući ćemo se mi. Sad smo samo puno ranjiviji, pa normalno je da se i ti i Lexy osjećate tako, strepite za najmilije...kad se jednom opečeš...Ali, ponavljajte sebi da se nakon ovoga neće desiti ništa loše, ništa tako strašno, mora da postoji neka ravnoteža...znam da je lakše reći nego učiniti, ali evo ostale hrabrice su nam dokaz za to

 

[Abej 293]

Lexić,

možda ne bi bilo loše da vidiš sa dr da ti promijeni terapiju ili pronađi neku prirodnu varijantu koja je tebi ukusna, a ne smeta crijevima...ne bih da budem dosadna, ali sigurno bi se osjećala bolje, a i dobro bi bilo i zbog porođaja...Znam da ti nije lako i da se tebi to sad čini predugo, ali eto dok odeš na sled.uz da vidiš šta radi taj mali nemirko, biće još samo mjesec i po i biće sve dobro, vidjećeš. Šaljem ti poljubac i pomazi tibu

[nora@ 338]

O cure moje,sve vas razumem. I sto kaze Mama maza nisam ranije razmisljala o bolestima,smrti a posle svega tako me nekad opsednu svakakve misli. Sve strah za moje najmilije i tako. Dobro je dok znamo da definisemo sva ta nasa osecanja,zbivanja,da prepoznamo svaki simptom i najzad shvatimo da je to sve za ljude. Grlim vas punoooooo

Abej,operisala se curica juce prepodne. Dobro smo,hvala ti. Sada se malo oporavljamo,narocito mama od stresa.

[Abej 293]

Nora, drago mi je da je sve dobro prošlo. Odmarajte sad i oporavljajte se lagano, obe

[ivannnica 1190]

cure meni se desava da prodje dete neko pored mene a ja ono zamisljam da bi sada imala dvoje dece jedno sve godinice drugo jednu pa me obuzme neka tuggga...uzas

 

[Abej 293]

 secam se kad mi je doktor rekao kad smo saznali da je stasa Bolesna pa ne ocajavajte bice druga beba to za mene nisu bile reci utehe nego gneva i mrznje

I ja sama sebe nekad znam "tjesiti" kao sreca pa ih nisam osjetila kako se vrte, bol bi bio veci i jaci, ili sreca pa se ovo desilo u 14-oj a ne u 40-oj sedmici, ali isto tako imam i onaj osjecaj sto mi nisu ostali malo duze, da se malo duze druzimo 

Drugacije je kad sve to prolazi kroz nase glave i kad se nase misli igraju s nama, a drugacije je kad neko sa strane lupi nesto takvo, pa covjek bi ga kroz zemlju 

Ja vjerujem da bi ti voljela da je Stasa zivjela koji dan, minut vise, da je svaka sekunda znacila ali... kazu da Bog vraca sebi one koje najvise voli. Ko jos ne bi pomislio "Boze, sacuvaj moje dijete te ljubavi", jel to sebicnost 

 

Zaboli nas kada to čujemo od bilo koga, ali bar se to med.osoblje češće susreće sa ovakvim pričama, pa bar bi oni mogli znati kad i šta treba ili ne treba reći. Ljudi to kažu jer ili ne znaju šta bi rekli ili zaista misle tako. Odahnu kada čuju da već imaš bar jedno dijete kod kuće ili kasnije kad saznaju za novu trudnoću.  Meni  izjave ovog tipa smetaju, jer po meni, nova beba ne može da zamijeni  izgubljenu.  Sigurno će biti lakše kada stigne, sigurno će praznina biti manja kad unese veliku radost u naš život. Sigurno ćemo puno više cijeniti tu sreću poslije svega ovoga. Vjerovatno bude lakše kada ti pažnju zaokupe djeca koju već imaš, srećan si što su tu, što su živi i zdravi, ali eto sad možda i za njih više strepiš, kao i za bebu  u novoj trudnoći...hoćeš istovremeno da odboluješ, ali da to ne pokazuješ pred djecom, da im budeš i dalje potpuno posvećen, a možda si van sebe.

Gubitak je gubitak, nije manje bolan ako se desi ranije, žalimo mi i za našim bebama i za svim onim što smo ili ćemo propustiti. Kad mi je najteže samu sebe isto tako tješim-moglo je biti gore. Ne usudim se ni da razmišljam kako bi tek onda bilo. Tješim se i time da smo stigli i uživati u nekim trenucima, jer smo za problem tako kasno saznali. Nekad me to donekle smiri, nekad ne. U suštini, sigurno će biti lakše kada se pomirim s tim da je moja beba bila toliko bolesna.  Znam ja to, na momente sam svjesna, samo treba puno vremena i razmišljanja da to i prihvatim. Ubjeđena sam da ovo kratko postojanje naših anđela na ovom svijetu nije bilo uzalud, da su oni u nama ostavili veliki trag.  Oni su u nama i uvijek će biti.

Mene duša boli za svakom od nas koja je ovo morala proći, kad vidim šta sve moraš da prelomiš u duši, 1000 osjećanja što kaže Lexy. Ali se i divim svakoj od vas koja se bori i koja je uspjela. A znam i da ćemo sve tako. Sitnim koracima, ali hoćemo. Nešto naučiš na svojoj koži, ali većinu toga sam naučila ovdje. Često pomislim da ne znam ni sama kako bi tek bilo teško bez vas.

 

[Abej 293]

Ivannnice

[Margaritta 16173]

Ja u poslednje vreme imam potrebu da pričam o onome što mi se dogodilo. A nemam s kim, sve mislim - opteretiću ljude, davim, smaram, jedva su dočekali da malo vremena prođe pa da se "zaboravi". Ali meni baš smeta to što se zaboravlja, ja neću da zaboravim. 

[Abej 293]

Margaritta draga, nemaš pojma koliko te razumijem. Upravo se tako osjećam.

Znam da nije isto, ali ako će ti bili lakše, pričaj bar nama ovdje.

Baš sam htjela nedavno ovdje pitati i za tebe, znam da je i kod tebe sve još relativno svježe , ali uvijek se nekako bojim da ne bi nekoj od vas dirala u ranu

[Margaritta 16173]

Dobro sam ja. Fizički sam malaksala, imam glavobolje pa sam kontrolisala štitnu i krvnu sliku, sve je super, pa sam malo krenula psihički da se podižem i bolje mi je. Dobro se držim, planiram novu trudnoću, nadam se, radujem se. Dule mi raste, uživam u njemu, srećni smo i spokojni. 

Ali mi naiđe tako nekad neka tuga... Kada sam zatrudnela, moja koleginica mi je javila da je i njena zaova takođe ostala trudna, da nosi blizance. Njen sin je vršnjak mog sina, pa smo i po drugi put zajedno zatrudnele, baš sam se radovala, ali sam i bila zabrinuta zbog nje jer su blizanačke trudnoće rizične. I na kraju se ispostavilo da sam i ja imala dve bebice. Ona sada ima oooogroman stomak, čeka dve devojčice i tako zrači srećom, tako mi prija kada je vidim i pričam s njom (u međuvremenu smo se upoznale). Ali ne mogu da ne pomislim svaki ali svaki put da bi i moj stomak bio toliki, da bih i ja imala takav osmeh, da je moglo drugačije. U međuvremenu sam podigla nalaze biopsije, bebe nisu imale genetskih anomalija, pa me sad još više tišti da nije moja krivica što sam ih izgubila, ako su bile zdrave. 

Pomislim nekad - pa srca su im kucala. Jeste da je bila rana trudnoća, da nismo stigli ni da se radujemo kako treba, ali srca su im kucala. I to me rastuži mnogo.