Emocije u trudnoći

odgovora

Objavljeno

Jaoj, ovde mi je lako da vam se ispovedim..emocije mi se menjaju svakoga trenutka hehe..najmanja sitnica me može rastužiti ili razveseliti mnogo..moj meda je jako strpljiv sa mnom u ovom periodu, nežan i dobar i ja ga mnogo volim zbog togaaa :)

P.S. jel vidite :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Jao ja sam u trudnoci bila najpozitivnija osoba na planeti, a i sire :lol: Mnogo sam bila sretna, nisam se traumirala ni oko cega (iako sam imala 7 ispita da ispolazem, dve veridbe i dve svadbe da organizijem, papiri i preseljenje u drugu drzavu na sve to...) i bila sam pravi mali smesko. Nisam preterano citala po netu, uglavnom knjige i TV programe sa bebi tematikom sam gledala, nisu me pogadjale negativne informacije jer sam nekako bila sigurna da ce sve biti 100% ok. Sreca pa je i bilo ;)

Takodje i sa mm-om- mnogo smo bili zaljubljeni (sta bili, jos smo :lol: ) i nisam mu zvockala i zanovetala (ko sad recimo :rolleyes: ). Nauzivao se covek i sexa i skuvanih jela, sredjene kuce i opeglanih kosulja. E kad sam krenula da radim stres je doneo svoje pa sam uglavnom smesko, al ne 100%-tni :P

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Koliko puta ste ostale same izmedju cetiri zida, bez ikoga, osim svog malenog andjela u stomaku sa kojim ne mozete jos uvek ni pogled ni osmeh da podelite? Mène samoca strasno boli. Ne znam da li je to samo gubitak volje ili depresija za koju kazu da je sasvim razumljiva za trudnice, narocito za one kojima je trudnoca nesto nepoznato, Ali meni tada suze naviru n'a obraze a secanja se samo prelamaju pred ocima. Moja jedina nesreca jeste majka koja je tako daleko od mène, cak u Srbiji, 2000km dalje od mène, a tako bi mi bilo lakse da u svemu svoje strahove i zelje delim sa njom. Ponekad se pitam da li je mom muzu vazniji drug koga mora da obidje bar 1 nedeljno ili njegovo dete koje zivi u meni i oseca sve sto neprebolno osecam i jà?

Imate li vi trenutke kada se osecate beskrajno nemocno i usamljeno?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

I da nesreca nikada ne dolazi sama, u muzevljevom domu nema osobe koja hoce da razume moju poziciju- daleko od otadzbine i roditelja; prepustena svakodnevnom haosu koji se neprestano ponavlja kad god pogledam oko sebe, a tek sto Sam usisala i oprala; i ono sto dakako svesno zaboravljaju, mojih mladih 20 godina u kojima Sam po bozjoj volji postala majka zabrinuta najvise za zdravlje svoje nerodjene bébé. Ima li jos ko da se u samoci Gorko zaplace kad sagleda gde se nalazi i u kakvoj situaciji?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Током моје трудноће наилазила сам на те периоде иако нисам у твојој ситуацији. Сви ти вјероватно говоре: немој драматизовати...трудна си...то је нормално..., али ја сам се јежила од таквих одговора. Када те ухвати криза, пронађи неку занимацију, прошетај п о природи уколико си у могућности. Када угледаш своје мало биће, схватиш да ћеш му ти бити једини ослонац у животу и зато се потруди да будеш ведра, весела и насмијана.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ne trebas da budes toliko pesimisticno nastrojena...

Ja sam isto trudnocu(rizicnu) gurala bez majke koja je isto oko 2000km daleko od mene, sve sa tatom i bracom za koje sam jako vezana. Meni je naravno velika olaksica bila to sto imam u istom gradu tetku i sestru koja mi je kao rodjena, pa su me cesto posecivale. A i sadasnji zet mi nije davao mira :rolleyes: I ja sam bila ljuta na muza sto mora da ide u teretanu i na fudbal, pa po nekada u provod (sto je sasvim normalno za 9 meseci da ponekada odahne od posla i obaveza), da me ne razume, nije samnom kada JA to hocu, gleda tv umesto u MENE i td i tdd.. Ali sve je to normalno, sada vidim koliko neizmerno voli mene, a za Minu i da ne spominjem. Prodje sve to, tako ti dodje, isplaci se i sve ce biti ok.

Nije ti lako, znam, verujem, sama si tamo ali kada dodje beba neces imati vremena a i neces biti usamljena. Budi strpljiva, sve ce biti ok :rolleyes:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Vjeruj mi, ponekad se osjecam usamljeno i u sobi punoj ljudi, sto do trudnoce nije bio slucaj. Mislim da je to zbog toga sto sam osjetljivija nego inace i sto me i sitnice bas znaju izbaciti iz takta.

Ima dana kada mi prija da budem sama, da sredjujem po kuci, slusam muziku, citam, gledam gluposti na tv-u, i sve me to ispunjava. Medjutim, dodju i dani kada me samoca zaista deprimira. Ne dopustam da to traje dugo- izadjem bar do nekog marketa, prosetam do drugarice na kafu, nazovem mamu ili svekrvu i saznam sve traceve, pa mi bude lakse. :D

Moras se sama suociti sa tim, i izboriti se na tebi najlaksi nacin. Srecno! :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Život piše romane..često nas baca u neke situacije koje su same po sebi crne..ali čak i tada treba videti svetlost..usamljenost je u nama..ljudi biraju da budu usamljeni..čak i ako je porodica daleko, verujem da u tom gradu postoji osoba koja je draga, sa kojom možeš pobediti taj osećaj..izadji, druži se, ne daj da te obhrve takve misli..misli pozitivno, jer kažu kako misliš, tako će ti i biti.. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Hvala ti, Ali nije tako jednostavno kao sto se cini, mozda...:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Hvala ti, Ali nije tako jednostavno kao sto se cini, mozda...:)

Nije jednostavno, ali valja pokušati ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ih draga, glavu gore, zaista nema mesta za tugu- pa ti u sebi nosis jedno malo cudo, jedan novi zivot!!! Ima li vece radosti i ispunjenja od toga?! :wub:

Znam kako ti je u smislu odseliti se hiljadama kilometara daleko... Ja sam jos i dalje, u trudnoci sam i otisla, nikog nisam ovde znala i nikog nisam imala da na maternjem jeziku govorim. Al meni je recimo to prijalo... Ja sam to jedva docekala i koliko god da mi nedostaju moji ovde mi je prijatnije i lepse za zivot nego sto je bilo u domovini... E kazu da je dom tamo gde je srce, tako da samo treba prepoznati sta i ko je taj sto nam najvise znaci i uz njega/nju sviti gnezdo. A dani, ma skrate se oni kad dodje beba, najlakse se uz njih upoznaju novi ljudi- u parkovima, marketima, igraonicama, druge mame i tate sa kojima uvek ima tema za razgovor.

Ajde, bice sve ok, samo misli pozitivno! ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Meni je ovo treca beba i uvek sam u svakoj trudnoci bila pozitivna pa i sada. :) Jedini moj problem je sto imam stalnu potrebu da vreme provodim uz partnera i da mi on posveti 101% svog slobodnog vremena, sto sam opet svesna da je nemoguce i (da budemo realni) nenormalno... :rolleyes:

Tako da ga cesto zbunjujem kada se uvredim ili me pogodi nesto, rasplacem se a on gleda i nije mu jasno zasto!? :blink:

Hihihi.... znam da sve to prolazi, pa se ne brinem previse. ;)

Jedino sto nekada kada sam nervozna uhvatim sebe kako mrcvarim decu pa se odmah trgnem i odem na neku drugu stranu! :lol:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Meni je ovo treca beba i uvek sam u svakoj trudnoci bila pozitivna pa i sada. :) Jedini moj problem je sto imam stalnu potrebu da vreme provodim uz partnera i da mi on posveti 101% svog slobodnog vremena, sto sam opet svesna da je nemoguce i (da budemo realni) nenormalno... :rolleyes:

Tako da ga cesto zbunjujem kada se uvredim ili me pogodi nesto, rasplacem se a on gleda i nije mu jasno zasto!? :blink:

Hihihi.... znam da sve to prolazi, pa se ne brinem previse. ;)

Jedino sto nekada kada sam nervozna uhvatim sebe kako mrcvarim decu pa se odmah trgnem i odem na neku drugu stranu! :lol:

Joj..isti slučaj :lol:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ih draga, glavu gore, zaista nema mesta za tugu- pa ti u sebi nosis jedno malo cudo, jedan novi zivot!!! Ima li vece radosti i ispunjenja od toga?! :wub:

Znam kako ti je u smislu odseliti se hiljadama kilometara daleko... Ja sam jos i dalje, u trudnoci sam i otisla, nikog nisam ovde znala i nikog nisam imala da na maternjem jeziku govorim. Al meni je recimo to prijalo... Ja sam to jedva docekala i koliko god da mi nedostaju moji ovde mi je prijatnije i lepse za zivot nego sto je bilo u domovini... E kazu da je dom tamo gde je srce, tako da samo treba prepoznati sta i ko je taj sto nam najvise znaci i uz njega/nju sviti gnezdo. A dani, ma skrate se oni kad dodje beba, najlakse se uz njih upoznaju novi ljudi- u parkovima, marketima, igraonicama, druge mame i tate sa kojima uvek ima tema za razgovor.

Ajde, bice sve ok, samo misli pozitivno! ;)

Hvala ti, a gde si ti trenutno, u kojoj zemlji?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ja sam u trudnoci imala napade smeha ili napade placa...ljubavne filmove i drame nisam smela da gledam da ne bih napravila poplavu u kuci. Duga emocija mi je bio smeh, sve mi je bilo smesno (onako od srca ) kao nekoj tinejdzerki. Nervozu nisam imala, sto bi se reklo "sve mi je bilo ravno do Kosova".

Inace plakala sam i u porodilistu kada mi je sestra rekla da se oprostim od muza, ne zato sto sam se bojala nego sto je rekla "oprostite se", to mi je bilo jako strasno. Kada me je pitala zasto placem rekla sam joj "ma ja tako celu trudnocu placem"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Postala sam strasno emotivna i placljiva...

Mm nikada ne zna sta ce me sledece rasplakati, pa je u posljednje vrijeme prestao da mi se cudi, i samo me zagrli dok ne prodje (sreca, ne traje dugo).

Kada sam sama, ponekad dam oduska sebi, i isplacem se bez nekog posebnog razloga. Samo se nadam da ce to proci kada se porodim... :unsure:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Postala sam strasno emotivna i placljiva...

Mm nikada ne zna sta ce me sledece rasplakati, pa je u posljednje vrijeme prestao da mi se cudi, i samo me zagrli dok ne prodje (sreca, ne traje dugo).

Kada sam sama, ponekad dam oduska sebi, i isplacem se bez nekog posebnog razloga. Samo se nadam da ce to proci kada se porodim... :unsure:

Hoće..tada nećeš imati puno vremena za tužna raspoloženja :lol:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Hoće..tada nećeš imati puno vremena za tužna raspoloženja :lol:

Najvise se radujem tome da u svako doba mogu da vidim svog malog andjela! Ne vjerujem da ce mi pasti na pamet da budem tuzna! :) :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Najvise se radujem tome da u svako doba mogu da vidim svog malog andjela! Ne vjerujem da ce mi pasti na pamet da budem tuzna! :) :)

Naravno..sve muke, brige i loša raspoloženja se tada zaborave, kada uzmeš u ruke svoga malog andjela.. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Nešto se večeras osećam usamljenom..iako nisam sama.. :rolleyes:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Hvala ti, a gde si ti trenutno, u kojoj zemlji?

Ja sam ti preko kanala, u UK ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ja sam u 39 nedelji,a sve vise i vise sam uplasena,ne plasim se porodjaja jer mi je prvi put i mogu samo da zamisljam taj proces.Ali imam neopisiv strah da ce nesto s bebom da se desi,gotovo da sma ubedjena u to i muci me...Samo na to mislim,da li je i vama tako,ako neka prolazi kroz ove strahove nek pise bar da me utesi,samo mi se place i pocela sam i da sanjam svasta...A da spomenem nekom pravice me na ludu sigurno,ali tako je uopste ne razmisljam pozitivno,jednostavno ne mogu,Slusla sam razne price,sestra mi je rodjena sa Daunovim sindromom,mnogo sam uplasena..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ja sam u 39 nedelji,a sve vise i vise sam uplasena,ne plasim se porodjaja jer mi je prvi put i mogu samo da zamisljam taj proces.Ali imam neopisiv strah da ce nesto s bebom da se desi,gotovo da sma ubedjena u to i muci me...Samo na to mislim,da li je i vama tako,ako neka prolazi kroz ove strahove nek pise bar da me utesi,samo mi se place i pocela sam i da sanjam svasta...A da spomenem nekom pravice me na ludu sigurno,ali tako je uopste ne razmisljam pozitivno,jednostavno ne mogu,Slusla sam razne price,sestra mi je rodjena sa Daunovim sindromom,mnogo sam uplasena..

Draga Juki mislim da su tvoji strahovi skoz ok,ne brini nisi jedina koju muce crne misli. I ja sam imala rizicnu trudnocu,veruj mi uopste nisam razmisljala o tome niti sam zelela da se o tome prica,niti sam se ja dodatno raspitivala o mom problemu. Sve sto me je interesovala ja sam pitala dr na kontroli i njegovo objasnjenje mi je bilo dovoljno,nisam zelala dodatna od okoline ili medija koja bi mozda bila ne tacna i dodatno me opteretila.Samo sam pozitivno razmisljala i tek posle porodjaja sam se vise informisala o problemu koji sam imala u trudnoci i tada se oladila od straha sta je sve moglo da mi se desi.

Znaci o sebi nisam razmisljala,ali o bebi :o ,da ti ne pricam. Stalno sam bila u grcu samo da bude sve ok.S nestrpljenjem ocekivala kontrolu da cujem da li je napredovala,da li je sve dobro.....Stalno sam mazila stomak i govorila bebcu - drzi se malena bice sve ok -Kada je porodjaj poceo po zlu nisam razmisljala o sebi vec da bebac bude dobro i u tom momentu pristala na sve sto je predlozio dr. Sve se srecno zavrsilo i beba i ja smo bile ok,sreca do neba. Razumem tvoje misli,ali pokusaj da se opustis i da razmisljas pozitivno. Kad te spopadnu te slutnje ti skreni misli citanjem, gledanjem tv,muzikom,druzenjem,setnjom. Ne moj da ti trudnoca bude jedina tema,jesta najbitnija ali ne i jedina. Znaci samo pozitivno :D I hormoni rade svoje tako da je sve to normalno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ja sam u 39 nedelji,a sve vise i vise sam uplasena,ne plasim se porodjaja jer mi je prvi put i mogu samo da zamisljam taj proces.Ali imam neopisiv strah da ce nesto s bebom da se desi,gotovo da sma ubedjena u to i muci me...Samo na to mislim,da li je i vama tako,ako neka prolazi kroz ove strahove nek pise bar da me utesi,samo mi se place i pocela sam i da sanjam svasta...A da spomenem nekom pravice me na ludu sigurno,ali tako je uopste ne razmisljam pozitivno,jednostavno ne mogu,Slusla sam razne price,sestra mi je rodjena sa Daunovim sindromom,mnogo sam uplasena..

Nema pravog leka za strah..to što se plašiš porodjaj i svega, normalno je..plašiš se nečeg nepoznatog..ja sam se isto tako osećala pri kraju prve trudnoće..mogu ti reći da mi je pomoglo samo skretanje misli..dakle..pokušaj da se zabaviš nečim, gledaj filmove, druži se..bilo šta samo da skreneš takve misli.. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Hvala vam,mnogo mi je lakse kad mi neka zena kaze da je i ona kroz to prosla i da je to neki normalan strah kod nas...A ja sam bas mislila da je trudnoca nesto najlepse,a meni je cela trudnoca prosla u nekom strahu, ali sad bas pred kraj je nepodnosljivo.Ako mi verujete svaki cas ocekujem bebin pokret,da osetim i tada sam smirenija.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Napravite nalog ili se prijavite da biste odgovorili

You need to be a member in order to leave a comment

Napravite nalog

Postanite član/ica Bebac porodice i uključite se u diskusije na forumu.


Napravite novi nalog

Prijavite se

Već imate nalog na Bebac forumu? Prijavite se ovde.


Prijavite se

  • Članovi/članice na temi   0 članova

    No registered users viewing this page.



  • Postovi

    • Trudnoća bez ikakvih simptoma
      Započeo/la Andrejica · Objavljeno
      Zdravo svima,imam pitanje. Dali se nekom desilo da ostanete trudni al' da dobijate menstrualni ciklus.  
    • Expertni ultrazvuk
      Započeo/la tegy18 · Objavljeno
      Pozdrav mame. Da li je neko radio Expertni u NS, u poliklinici Consulium? Da li doktorice ok? Ili imate neku drugu preporuku.
    • Nemiran san kod bebe
      Započeo/la NikaTea · Objavljeno
      Da li mogu da dobijem Vaš kontakt telefon/mail?
    • Kad je najbolje vreme početi bebu navikavati na nošu?
      Započeo/la Emma46 · Objavljeno
      Moje dete ne piski noci u pelenu. Nikada i nije. Obucem ga u 21h i u 5 ujutru kad se budi da sisa, pelena je suva. Od kad se rodio. Kakio je za ovih 7 meseci mozda 20x u pelenu. Svaki put moramo da ga skinemo da bi kakio. Sad ja njega treba da cekam do 2god da mu skinem pelene. Vristi kad mu se oblaci pelena, samo je cupa i pokusava da skine. Ne moze on ostaviti pelene tako mali, ali moje misljenje je da on vec pokazuje zelju da mu se skine plastika sa guze. Jer mu to nije prirodno ni prijatno. I kaki na nosi. Ne piski, to obavi cim ga skinem. Ali se na njemu vidi jasno i kad hoce da kaki i kad hoce da piski. Da li ja previse analiziram moje dete ili je on specifican ne znam, ali je jako jasno kad zeli u vc. A sad su se doktori i proizvodjaci pelena slozili da dete treba da nosi pelene 2god jer nije psihicki spremno za to pre(gore su znaci koje dete od 2god pokazuje kada je spremno za odvikavanje od pelena, koje sam ja licno videla na mnogo beba, ne samo na mom detetu, ali pedijatar je rekao mami ne jos ). Ali zato svi upisuju decu na strani jezik sa 2-3god. Za to su spremni, ali za osnovnu, urodjenu fiziolosku potrebu nisu.  Ne zelim da forsiram neke stvari, ali cista logika mi je da nije zdravo za kozu ni za samo razvijanje osecaja i kontrole nuzde dugo nosenje pelena. Kako ce da razviju osecaj za to ranije kad ih mi teramo da budu upisani i ucimo da je to ok. Ispada da deca prvo nauce bukvalno sve drugo sto mogu pre nego sto krenu u skolu a sto nije urodjena ljudska potreba, ali da piske sami to najteze savladaju.  
    • Dečiji biseri
      Započeo/la NikaTea · Objavljeno
      Ženice potrebna mi je pomoć. Kako da dođem do članice Priboj? Mail adresa koju je ostavila kao kontakt neispravna je a hitno mi je da stupim u kontakt sa njom. Da li je neko možda zna?
  • Teme

  • Ko je online? (See full list)

    There are no registered users currently online