Desanka Maksimovic....

[Legenda 77]

Bas je volim. Cesto mi se vrti u glavi njena slika, obavezno sesiric. Eto, nesto zelim da vas podsetim na ovu pesmu. . Stavite i vi tj napisite drage pesme.

Ne merim vise vreme na sate,

ni po sunčevom vrelom hodu;

dan mi je kad njegove se oči vrate,

a noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time

da li je čežnja moja od njegove jača;

sreća je meni kad bolno ćutim s njime,

i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što če života vode

odneti i kaplju moga življenja;

sad neka mladost i sve neka ode;

on je stao kraj mene pun divljenja.

[mama Bojana 19]

učlanjujem se u klub ljubitelja...

Zavole bela mirisna ruza crni bodljikavi trn.

Ti ne verujes meni, je li, dragi,

da je ruza zavolela trn?

I kada mu ona u jednu bisernu zoru rece

kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja.

Ti ne verujes meni, je li, dragi,

da se je trn prezrivo nasmejao?

A kada jednoga dana nekog htede

uzbrati belu mirisnu ruzu, trn mu izbode ruke.

Ti ne verujes meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

.

[Tigrica 8]

KROJ

Ukrašcu tvoju senku, obuci je na sebe i

pokazivati svima. Biceš moj nacin odevanja

svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad

dotraješ, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe

skidati. Na meni ceš se raspasti.

Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju

ove detinje duše. I da se više ne stidim pred

biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.

Zašivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati

moju kožu s tvojom. Ne znam da li me

shvataš: to nije prožimanje.

To je umivanje tobom.

Ljubav je cišcenje nekim. Ljubav je neciji

miris, sav izatkan po nama.

Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.

Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe

da se, ovako pokipeo, ne prehladim od

studeni svog straha i samoce.

MIKA ANTIC

[Legenda 77]

Lepo Tigi.

Mama Bojana, nek nisam sama

Prvu pesmu koju sam naucila kao dete, bila je od Vaske Popa

Zvezda da mi je biti

Zvezda da mi je biti

i ziveti negde gore visoko

pa da neko za mene, brojeci zvezde,

kaze: Ono je moja zvezda.

Zvezda da mi je biti.

(mozda nije bas od reci do reci tacna)

A pesma koja me je nasmejavala je isto od njega, a zove se Vrati mi moje krpice. Te pesme me je tetka ucila koja je bila zaljubljenik u poeziju. A smesno mi je to kada na kraju pesme kaza Vrati mi moje krpice, kad ti lepo kazem, a meni smesno sto joj ne vrati krpice :) Ipak, bila sam mala.

[Tigrica 8]

AKO

Ako…..

Ako mozes da vidis

unisteno delo svoga zivota

i bez ijedne reci da ga ponovo gradis,

ili bez uzdaha i protesta podneses

gubitak onoga sto si dugo tekao, ako mozes

da budes zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi,

ako mozes da budes jak,a da ipak ostanes

nezan, da ne mrzis one koji tebe mrze,

a da se ipak boris i branis, ako mozes

da slusas kako tvoje reci izvrcu nevaljalci

da razdraze glupake, i da cujes kako luda usta

o tebi lazu, a da sam ne kazes nijednu laz,

ako mozes da sacuvas dostojanstvo u slavi,

ako mozes da budes skroman iako

si savetodavac kraljeva, ako mozes da volis

svoje prijatelje kao bracu a da ti nijedan

ne bude sve i svja, ako znas

da razmisljas, da posmatras i upoznajes,

a da nikad ne postanes sumnjivac i rusilac,

ako znas da sanjaris, a da ti san ne bude

gospodar, da mislis, a da ne budes samo

mastalo, ako mozes da budes cvrst, ali nikad

divalj, ako mozes da budes dobar, ako mozes

da budes pametan ; a da nisi cistunac

i sitnicar, ako mozes da prihvatis poraz

posle pobede i da te dve varke podjednako

primas, ako mozes da sacuvas hrabrost

i glavu kad je svi ostali izgube, tada ce

kraljevi,Bogovi, sreca i pobeda biti tvoji

poslusni robovi, i ono sto vredi vise nego svi

kraljevi i sve slave-bices Covek

sine moj.

R Kipling

[lukica 9]

prelepe pesme

[Tigrica 8]

Tamnica

To je onaj život gde sam pao i ja

s nevinih daljina, sa ocima zvezda

I sa suzom mojom što nesvesno sija

I žali, k'o tica oborena gnezda.

To je onaj život, gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,

Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.

I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.

I ostadoh tako u kolevci tužnoj

Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i tece,

I da nosim oblik što se mirno menja;

I da nosim oblik, san lepote, vece

I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.

I ne znadoh da mi krv struji i tece,

I da beže zvezde iz mojih ociju,

Da se stvara nebo i svod ovaj sada

I prostor, trajanje za red stvari sviju,

I da moja glava rada sav svet jada,

I da beže zvezde iz mojih ociju.

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje

Mesta i daljine i viziju jave;

I sad tako žive kao bice moje,

Nevino vezane za san moje glave.

Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala

Za hod mojih nogu i za život reci:

I tako je snaga u meni postala,

Snaga koja boli, snaga koja leci.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja

Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,

I sa suzom mojom, što mi i sad sija

I žali, k'o tica oborena gnezda.

I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja poceh ja živim,

Zakovan za zemlju što životu služi,

Da okrecem oci daljinama sivim.

Dok mi venac snova moju glavu kruži.

Kao stara tajna poceh ja da živim.

Da osecam sebe u pogledu trava

I noci, i voda; i da slušam bice

I duh moj u svemu kako mocno spava

K'o jedina pesma, jedino otkrice;

Da osecam sebe u pogledu trava

I ociju što ih vidi moja snaga,

Ociju što zovu kao glas tišina,

Kao govor šuma, kao divna draga

Izgubljenih snova, zaspalih visina

I ociju što ih vidi moja snaga.

Vladislav Petkovic Dis

[Tigrica 8]

Pesma ženi

Ti si moj trenutak i moj sen

i sjajna moja rec u šumu

moj korak i bludnja

i samo si lepota koliko si tajna

i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka

jer je san o sreci više nego sreca.

Budi bespovratna, kao mladost.

Neka tvoja sen i eho budu sve što seca.

Srce ima povest u suzi što leva,

u velikom bolu ljubav svoju metu.

Istina je samo što duša prosneva.

Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog prividenja ti si cela tkana,

tvoj plašt suncani od mog sna ispreden.

Ti beše misao moja ocarana,

simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.

Rodena u mojoj tišini i cami,

na Suncu mog srca ti si samo sjala

jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

Jovan Ducic

[mama Bojana 19]

Ljubavni poziv nepostojecem

Gordana Todorovic

Dodji,da pokusamo.

Ja znam da cu opet stajati negde,

daleko izvan nas,

naslonjena na zid u najudaljenijem kutu

sobe na cetvrtom spratu.

Gledacu velikim ocima,

sa jako ucrtanim ponorima na svom licu,

sa dosta ironije,

mozda,

i sa nesto malo sazaljenja :

sta rade svi ovi ljudi?

Svejedno.

Ja sam najzad razumela da ono

sto je u jorgovanu nije nimalo vazno.

Za sanjanje nisu postelje potrebne.

Pitanje je sasvim drukcije postavljeno :

da li cemo zatreperiti zajedno

kao one dve zice na Rilkeovoj violini,

iz kojih gudalo mami isti zvuk.

Ali ni on nije znao

na kakvom smo ludom instrumentu mi

i ko je majstor, koji nas drzi u ruci.

Svejedno.

Nije mi potreban covek da bih mogla sebe

da lazem.

I suvise volim samocu, a da bih mogla ostati

sama.

I suvise mi smeta galama, a da bih mogla ostati

sama.

Lutala sam vec dovoljno.

Lutacu jos dovoljno na svom putu izmedju dva

drveta,

na svom putu od kolevke do mrtvackog sanduka,

od jednog lezista do drugog.

Pa zasto onda ne bi dosao ipak ti

iako znam da ne postojis?

Bio bi mi kao voda.

Nista ne volim kao vodu,

hladan mlaz kroz grkljan,

nikad mi nije dosadila

nikad je dovoljno nije bilo.

Onaj bokal vode sto za svakim obedom popijem

sasvim sama

neka ti bude dokaz

da bi mi bio dovoljan jedan covek,

samo da te nadjem.

Ko zna pre koliko vremena su

nemilosrdni bogovi zavidljivo rasekli mene

na dve polovine

i sad trazim onu drugu.

Nadam se da si to ti,

iako znam da ne postojis.

Svejedno.

Ja nemam svoje trenutke kome da dam

i zato te zovem.

Dani se lako ispunjavaju satima i minutima,

u mesecu je broj dana tacno odredjen

i svaka godina ima dvanaest izbrojanih

meseci.

Godine, meseci, nedelje,dani, sati,

horizontalne i vertikalne linije na tacnoj

tabeli,

ispunjeni kvadrati sa crvenim, crnim i plavim

sadrzajem.

Dodji.

Da pokusamo.

Mozda se s tobom necu osecati kao iver

u tudjem oku,

kao tuzna, nespokojna avet medju mirnim mrtvacima.

Stajacu.

Gledacu na zalost i opet i izdaleka.

Ko zna,

mozda smo jedno drugom tecnost,koja ispunjava vrc do vrha.

Da li da te blagoslovim,

da li da te preklinjem, sto ne postojis?

[Legenda 77]

Ljubavni poziv nepostojecem

Gordana Todorovic

I suvise volim samocu, a da bih mogla ostati

sama.

I suvise mi smeta galama, a da bih mogla ostati

sama.

Lutala sam vec dovoljno.

Lutacu jos dovoljno na svom putu izmedju dva

drveta,

na svom putu od kolevke do mrtvackog sanduka,

od jednog lezista do drugog.

Pa zasto onda ne bi dosao ipak ti

iako znam da ne postojis?

[/quote

Ovaj deo mi se posebno svidja...

[Tigrica 8]

Bozanstveno...

[secer 154]

Ljubavni poziv nepostojecem

Gordana Todorovic

Da li da te blagoslovim,

da li da te preklinjem, sto ne postojis?

[Topaz 120]

Pjesme su divne .....

Nekada sam imala naviku da ih citam stalno, uzivala sam u njima ... stvarno mi nije jasno zasto i danas ne uzivam, zasto ih ne citam cesce ....

[mama Bojana 19]

Čista pesma

Marija Šimoković

ja sam za čistu liriku za čistu dakle bol za

čistu ljubav za čiste ruke za čiste udarce

čisti udarci ne stvaraju nečistu bol nečistu mržnju

nečiste rane

iza čistih udaraca nema gangrene

bez potrebe za borbom čistim rukama

čistim srcem čistom glavom

ja sam za čiste odnose čistu čašu čisto ogledalo

ja sam za sve ono što se nadam da ću dobiti

i ne očekujem da dobijem rat

samo tu jednu bitku za čistu pesmu

u kojoj je čista bol čista ljubav

čisti udarci

[Neuhvatljiva 186]

Jao mama Bojana, totalno se rasplakah...u svakom stihu pronalizim nju...tako dobra duša, poetična, romantična...

[FILIPA 73]

Upoznaj LILIT

[FILIPA 73]

Divna kolumna

[Neuhvatljiva 186]

Divna kolumna

Ovo sam neki dan čitala 3x u novinama.

[Vukadinka 65]

Evo meni pjesmica nelkih dragih ljudi...

Jovan Dučić

Srce

Moje tamno srce, to je deo svega -

Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima;

I onda kad stoji bezglasno međ svima,

Jedan gromki eho ćuti u dnu njega.

Na obali morskoj moje srce ima

Žamor nekog vala što večito pline;

Što čuva sveg mora zvuke i gorčine,

I svu huku davno nestanulih plima.

U zalazak zvezda iznad tamnog huma,

Kroz san poju ptice u dubokoj seni;

A bezbroj se gnezda odzivlju u meni,

I tragični odjek zamrknulih šuma...

I to zvučno srce kada jednom zaspe,

Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega,

Neće biti strašnog prestanka za njega:

U zvuk i u svetlost sve će da se raspe.

Uvek zaljubljeno u večnost, dok bruje

Njime sjajne sfere, strasno i daleko...

I kad očarano kucne srce neko,

To je moje srce što se opet čuje...

Zavet

Reče mi moj Tvorac u veliko jutro:

Čoveče, digni se i javi u ploti.

I u svoj taštoj i pustoj nagoti,

Idi kobnom stazom koju budeš utro.

Bićeš silnik svemu kad i žrtva svačem;

Živeće u tebi isti čas - znaj čuda -

Prorok, lakrdijaš, kralj i njegov luda,

Rob s lancem o vratu, i osvetnik s mačem.

No bićeš neveran i bolu i sreći;

Sumnja će ti dojku otrovanu dati;

I bez tople vere ti ćeš mene zvati,

I bez prave sumnje mene se odreći.

Svagda, kao krila, te sumnje beskrajne

Nad svačim će tebe da drže visoko,

Dokle ne zatvoriš bolno svoje oko

Na međi večite istine i tajne.

Tako, kao odjek u samotnu goru,

Vratiće se putem koji meni vodi,

Tvoj duh, sav okupan u večnoj slobodi -

Kao crna ptica u sunčanom moru

Pesma

Nikad ne znam kud će nova pesma hteti,

Novoj sreći ili bolu stare rane;

Da kao molitva u nebo poleti,

Ili kao kaplja otrova da kane.

Samo čujem poklič u dnu duha svoga,

Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta;

I ja čujem blage reči večitoga

Kako mi prolaze kroz srce i usta.

Tad sve kanda znadem pojmiti i reći,

I pogađam tajnu skrivenu od sviju:

Da pretvorim u stih bol od svega veći,

I jad u molitvu i u harmoniju.

I ljubav što čezne, i jed što se gnuša,

Sve je samo pesma; dok mre u dubini

Sva u čudnu svetlost obučena duša -

Kao zvezda što se raspada u tmini.

I dok se u miru tka večito tkivo,

Huji glas stvaranja i ritam rasula,

I dok u te sate još strasno i živo

Sve saznaju moja opijena čula -

Ja znam da nestajem u šumu što bludi,

Sa svakim korakom kojim noga kroči:

Stran za pravu sreću i pravi bol ljudi -

Upirući k nebu začuđene oči...

[ninuska.h 70]

radjajte na svet decu, radjate....

ne, nemoj mi prici...

svraticu jos ovamo, obozavam Desanku, pa kad imam vremena da postavim koju pesmicu

[Venera]

PESMA O KERUSI

Jutros u košari, gde sja, šuška

Niz rogoza žućkastih i krutih,

Sedmoro je oštenila kučka,

Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno

I lizala niz dlaku što rudi,

I slivo se mlak sok neizbežno,

Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,

Da zauzme motke, il prut jak,

Izišo je tad domaćin tmuri,

I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,

Stizala ga, kao kad uhode …

I dugo je, dugo je drhtala

Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,

I ližući znoj s bedara lenih,

Mesec joj se nad izbom učini,

Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,

Zavijala bolno za svojima,

A mesec se kotrljao tanki,

I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,

Kad joj bace kamičak niz breg,

Pale su i njene oči pseće,

Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

Sergej Jesenjin 1915

Ucila sam je jos u osnovnoj skoli..meni mnogo draga...