daliborskoric

Моја прича је оваква: долазимо колима трудна жена и ја пред породилиште КБЦ Звездара у три ујутро, лупам на једна врата, закључана, трчим до других 30м даље-закључана. Лупам, излази после мало времена чувар једини, нигде живе душе. Жена изашла из кола код првих врата и не може ни да коракне, не може ни да седне назад па да идемо колима у рикверц. Крећемо пар метара одједном се укопа и почиње да виче: ааах! Беба је кренула!...Сестра дошла с колицима, оним креветом на точкове и стала изнад других степеница, не може да спусти колица јер нема стазе. Стојим укипљен, немам појма шта да урадим, чувар и сестра ме бело гледају, супруга виче из све снаге јер јој је кренуо порођај, на крају више из очајања него од памети узимам је у руке, има скоро 80 кила трудна и носим преко изломљених једних степеница, па преко других на колица. То траје прилично, једва померам ногу пред ногу, миц по миц, полако једва успем да се попнем и на друге степенице, она јечи сво време. Рука ме боли и данас јер сам ваљда истегао лигаменте ваљда као они људи који кад је саобраћајна несрећа, од неке додатне снаге подигну рукама аутомобил. Гурам са сестром колица до лифта, па на спрат, кажу ми дај торбе, трчим до кола, враћам се за 3 минута и чујем сестре како вичу и бебин плач. Значи жена се породила након 5 минута од уласка у болницу. Једно питање на које немам одговор је - шта би било да нисам успео да подигнем супругу и да је унесем? Ова болница уопште нема одговор на тако једноставан проблем- шта ако жени крене порођај пре доласка у болницу, како је унети? Лимене стазе за колица коштају неколико стотина евра, реновирање степеника ваљда исто да не буду као бабини зуби. Ако држави ово није приоритет онда не знам шта јесте. Онда би се могла стаза направити са 2% од плата радника. Да сам ја управник болнице финансирао бих је лично, небих дозволио да ми мужеви уносе жене користећи надљудску снагу извучену из нагомиланог стреса. После видим изнад шалтера плакету за "најбољи пријем у болницу", не знам на шта се ово односи, ваљда на љубазност кад неко дође сам до шалтера.
Супруга оцењује бабице и сестре високим оценама, десетком, ја јој верујем, за пријем то јест спремност за ванредне ситуације дајемо много мању оцену, минималну. Оцене заправо нема, јер је у питању права срамота за здравство и једну установу овог типа.
Далибор Шкорић