Ivkacvetic

I meni je na kraju bilo jako tesko,jedva sam hodala,jer mi je L bio jako nisko. Ali sam isla svaki dan u duge setnje,to me je opustalo. A da sam znala da ce tako porodjaj izgledati,kao sto izgleda,ma nijedne sekunde se nebi uplasila. Porodjaj nije strasan,sve ide postepeno,prirodno i nemoj se plasiti. Znam da neznas sta da ocekujes i zamisljas raznorazne scene,ali nije strasno uopste. Ja sam bila preplasena i bas sam imala panicne napade,ma uzas jedan. To ti je strasnije,nego sam porodjaj. Bice to sve dobro i sve ce da prodje.

Ivka,nema teoretske sanse da se uspanicis,to ti potpisujem. Ja sam bila u katastrofalnom stanju od sedmog meseca. Panika me nije popustala,svaki dan je bila borba,da ostanem normalna,bilo je strasno. Nocu sam se budila,hladan znoj me je oblivao,gusila sam se od silne panike. Dok nisu dosla dva dana pred termin, 3 h ujutru,probudio me cudan bol,ispao sluzni cep,naprsao vodenjak ( ja sam mislila da je pukao)  i ja polako u bolnicu sa osmehom na licu,jer je krenulo,bila sam toliko smirena,kao da sam dva bensedina odjednom popila,porodila sam se tek suttadan,ceo dan u bolnici,ni p od panike. 
Tako da ce biti sve ok,nebrini.

Ja sam rekla da znam kako je sa gledista deteta cija majka se godinama borila sa aksioznoscu zbog neznanja doktora,jer nisu znali mnogo o tome.
Iskreno mogla sam pasti u depresiju,da zavrsim sa lekovima ili da me nema,ali sam se morala trgnuti zbog moje Une,jer ona mi je od prve sekinde postala #1,a nje otac i ja ne zivimo zajedno i on nema uslove da brine o njoj da se meni nesto desilo,ali i zene ovde su veliki uticiaj i nadu i veru mi pruzile 

ivka,kad krene porodjaj vise ne mislis o tome. Nema mesta strahu.  priroda sve uglavnom odradi sama.  
Kam,kada radis test?

Ne znam da li bi ti pomogla psihoterapija.. ja idem sad u toku trudnoce..i psihoterapeut mi je rekla da moram nekako da povezem mozak i telo.. najcesce pomocu joge i raznih tehnika disanja..mada ja sad nemam zivce da sedim i da disem..
Naime..moj mozak zna i razlikuje realan strah od iracionalnog ali me telo ne slusa.. e svasta cu jos cuti..uh

Sve hoću nešto da napišem al mi se ne da..Nikako da nađem prave riječi..

Meni je početak prve trudnoće bio Pakao.U to vreme su se desile strašne stvari u mojoj porodici-moj rođeni brat je završio na psihijatriji,odmah par meseci nakon toga moj muž izgubi tragično brata.

Oboje smo bili utučeni.Ja nisam bila samo utučena,ja sam mislila da ću da poludim.Posete bratu u bolnici su me koštale dane i dane jecanja najstrašnijeg osećaja straha,stalno sam se pitala da li će mu biti bolje?I ako mu bude bolje,da li će mu se vratiti?Bilo je užasno,ne mogu preneti rečima ni jedan delić svog osećaja,takve reči ne postoje.Jeza me i sad hvata kad se setim kako sam se tresla,kako sam se plašila ljudi,reči,ma svega.I sama ne znam kako sam izgurala.Moj brat je bio bolje.Al mene su progonile svakakve misli.

Nisam mogla ni sa kim pričati kako treba,jer niko ne može ni da te shvati ako nije u tvojoj koži.Kod doktora kad odem,ne mogu da se otvorim,ne mogu da kakve sve misli haraju mojim umom,jer su bile jezive.

Opterećivala sam se svakom sitnicom oko trudnoće,bebe,samo da ugušim druge misli.Čitala sam o svemu,to me veselilo.Išla u kupovinu,maštala,a u nekim trenucima opet s eplašila Šta ako ne budem dobra majka?Da li ja mogu da zaštitim jedno biće koje zavisi od mene 100%,kad sam ovako i sama trenutno slaba?I tako u krug.I to nije stalo onog dana kad sam se porodila.Bila sam ja srećna,al stalno u nekom strahu.I opet pitanja,šta sve treba da uradim da moja beba bude uvek srećna,šta da joj pružim a da sam pružila sve?I

Izvinjavam se što sam odužila,samo sam htela podeliti s vama svoje iskustvo.Vremenom je sve nekako došlo na svoje.Tek sad mogu reći da sam opuštenija,ova trudnoća mi uz moju Sofiju prosto leti.Mnogo sam jača,srećnija,na sve gledam drugačije.Ne,nisam se ja oporavila u potpunosti,ali sam sigurna da uskoro to i hoću.Moram.Zbog njih-mojih anđela.

I zaista kad rodite bebice,ma imaćete toliko lepih trenutaka da vam niko to ne može dočarati dok ne doživite.Kad pomirišete te kosice,kad sisaju kao mali mačići,osmehnu se prvi put,nešto kažu na svoj bebeći jezik.Joj kad prohodaju,evo sad smo u toj fazi pa bi išli svukud.Videćete sve ćete pregrmeti,sve će vam lakše pasti .