Ivana Popovic

Roditeljima je veoma teško da donesu pravu odluku što se tiče izbora škole za svoje dete, jer roditelji ne znaju unapred kako će se njihovo dete prilagoditi, da li će učiteljica i druga deca imati dovoljno pažnje i razumevanja da prihvate različitosti. Uglavnom, veoma često su učitelji i nastavnici nezadovoljni kada dobiju učenike oko kojih treba više da se potrude. U prvi plan se stavlja interes nekih škola (jer se zbog učenika sa IOP-om povećava i ukupan broj učenika u odeljenju, prave se nova odeljenja, itd.) Zatim neki učitelji i nastavnici teže tome da sebi naprave što je moguće manje posla, a koliko će učenici naučiti je sporedna stvar. Imala sam prilike da u zbornici posmatram reakcije učiteljice koja je imala učenika sa specifičnim ponašanjem, majku deteta koja je svaki dan dolazila u školu i stalno se raspitivala kako njeno dete napreduje, kao i reakcije defektologa koji je radio s detetom. Svaki put kad bi defektolog došao u školu, dete bi se bukvalno zakačilo za defektologa i bilo svo srećno jer ima nekoga ko mu će pružiti pažnju. Učiteljica je povremeno uzdisala kako je teško raditi s detetom, jer je istrčavalo iz učionice i po 10 puta dnevno, a učiteljica je istovremeno morala da pazi na njegovu bezbednost i da predaje drugim učenicima. Majka je s detetom provela od prilike pola godine u školskoj klupi na nastavi, jer nisu mogli pronaći asistenta, a detetu je bio neophodan. Pitala sam na kraju školske godine koliko je dete napredovalo i saznanje me je rastužilo-napredak je bio minimalan, iako dete odaje utisak da dosta toga razume što se tiče svakodnevne komunikacije. Ne samo da je mama dolazila u školu s detetom iz dana u dan, već je svakodnevno i učila s detetom šta god je trebalo, a i saradnja u školi je bila najbolja moguća. Nastavnici nisu ni svesni koliko im je posao olakšan kad u 5. razredu dobiju učenike koji su već malo zreliji, koji su usvojili neka elementarna znanja i čije ponašanje je postalo prihvatljivije u odnosu na niže razrede. Jednom mi je koleginica rekla: "Ja samo pronađem na internetu zadatke, odštampam ih i samo ih dajem učeniku sa IOP-om na svakom času po nekoliko..." Razočarala sam se kako to neko olako shvata svoje obaveze i dobija platu za to.  Roditelji bi verovatno dali sve od sebe samo da njihovo dete napreduje malo više, da bar u nečemu ide u korak s ostalima. 

Roditeljima je veoma teško da donesu pravu odluku što se tiče izbora škole za svoje dete, jer roditelji ne znaju unapred kako će se njihovo dete prilagoditi, da li će učiteljica i druga deca imati dovoljno pažnje i razumevanja da prihvate različitosti. Uglavnom, veoma često su učitelji i nastavnici nezadovoljni kada dobiju učenike oko kojih treba više da se potrude. U prvi plan se stavlja interes nekih škola (jer se zbog učenika sa IOP-om povećava i ukupan broj učenika u odeljenju, prave se nova odeljenja, itd.) Zatim neki učitelji i nastavnici teže tome da sebi naprave što je moguće manje posla, a koliko će učenici naučiti je sporedna stvar. Imala sam prilike da u zbornici posmatram reakcije učiteljice koja je imala učenika sa specifičnim ponašanjem, majku deteta koja je svaki dan dolazila u školu i stalno se raspitivala kako njeno dete napreduje, kao i reakcije defektologa koji je radio s detetom. Svaki put kad bi defektolog došao u školu, dete bi se bukvalno zakačilo za defektologa i bilo svo srećno jer ima nekoga ko mu će pružiti pažnju. Učiteljica je povremeno uzdisala kako je teško raditi s detetom, jer je istrčavalo iz učionice i po 10 puta dnevno, a učiteljica je istovremeno morala da pazi na njegovu bezbednost i da predaje drugim učenicima. Majka je s detetom provela od prilike pola godine u školskoj klupi na nastavi, jer nisu mogli pronaći asistenta, a detetu je bio neophodan. Pitala sam na kraju školske godine koliko je dete napredovalo i saznanje me je rastužilo-napredak je bio minimalan, iako dete odaje utisak da dosta toga razume što se tiče svakodnevne komunikacije. Ne samo da je mama dolazila u školu s detetom iz dana u dan, već je svakodnevno i učila s detetom šta god je trebalo, a i saradnja u školi je bila najbolja moguća. Nastavnici nisu ni svesni koliko im je posao olakšan kad u 5. razredu dobiju učenike koji su već malo zreliji, koji su usvojili neka elementarna znanja i čije ponašanje je postalo prihvatljivije u odnosu na niže razrede. Jednom mi je koleginica rekla: "Ja samo pronađem na internetu zadatke, odštampam ih i samo ih dajem učeniku sa IOP-om na svakom času po nekoliko..." Razočarala sam se kako to neko olako shvata svoje obaveze i dobija platu za to.  Roditelji bi verovatno dali sve od sebe samo da njihovo dete napreduje malo više, da bar u nečemu ide u korak s ostalima. 

Primetila sam da na forumu ima i mama koje su profesionalci u ovoj oblasti, pa me zanima misljenje. U vrlo bkiskoj familiji imam slucaj deteta koje je u prigramu inkluzuje. U pitanju je dete koje nema ozbiljan, golim okom vidljiv piremecaj, ali ipak nije u mogucnosti da prati gradivo punim tempom. Zbog greske lekara na porodjaju je ostao bez kiseonika. Posledica je blaga hemipareza leve strane, blagi problem sa govorom (poslednjih godina se to, uz redovne posete logopedu znacajno umanjilo) i ima dijagnostifikovan poremecaj paznje bez hiperaktivnosti.
Elem, on je upisan u skolu redovno, ali je posle nekog vremena prebacen u taj poseban program. Nisam sugurna kako to tacno funkcuonise, ali recimo da ga drugacije ocenjuju i ima neke olaksice. Pri tome ima jako los socijalni zivot. Tu je mozda dvoje-troje dobre i vaspitane dece koji su prema njemu ok, ali je uglavnom zrtva maltretiranja vrsnjaka. Primecujem da i nastavnicima, blago je reci smeta, i da bi voleli da ga se na neki nacin rese. Poznajem ga dobro, divno je dete, ali je u skoli stqlno dezurni krivac. Nikada se nije potpuno uklopio.
Onda u kraju upoznaje devojcicu sa kojom se bas zblizio i zdruzio. Prvo i pravo iskreno prijateljstvo. Ona je vesela, durektna, dosta sigurna u sebe za razliku od njega koji je uvek bio nesiguran i uplasen. Nesto kod nje je malo cudno. Malo ke smotana, mozda previse direktna, ali nista specijalno drugacije. Slucajno, posle nekog vremena, saznajemo da ona ide u skolu za decu sa posebnim potrebama. Odlican je djak, ima drugare, srecna je i prihvacena. Njen intelekrualni nivo je otprilike isti kao i kod ovog decaka koji se jedva provlaci kroz skolovanje jedva prolaznim ocenama, mrzi skolu i zrtva je nasilja.
Sta je onda poenta? Da li je inkluzija potrebna i opravdana? Kako je sprovesti, a da deca ne trpe? On je za ostatak razreda samo onaj smotani koga niko nece u ekipi na fizickom i onaj koga mrze jer ne mora da zna onoliko gradiva koliko oni moraju znati za prolaznu ocenu. Da li bi i za njega bilo bolje resenje da pohadja ustanovu prilagodjenu njegovim potrebama? I sta posle inkluzije, kakva je uopste buducnost takve dece? 

Vidim da dugo niko nije pisao na ovoj temi. Koliko sam prošle godine bila oduševljena postignućima u radu s inkluzijom, toliko sam ove godine razočarana i postiđena...jer se od mene očekivalo da i sama degradiram dete s poteškoćama, tj. da prikrivam njegove sposobnosti i pišem IOP 2 iako ono može naučiti sve za redovnu trojku. Dok se istovremeno od mene očekivalo da poklanjam redovne dvojke mnogo slabijim učenicima koji ne žele da se trude i koji ne mogu da shvate ni približno sve ono što može učenik sa pp... Dugo nisam mogla to da prihvatim, ni da se tome suprotstavim...Međutim, nisam odustala od svog truda i nade da će to dete još više razviti svoje sposobnosti i napredovati mnogo više nego što bi iko pomislio. Ponekad sam u dilemi da li postavljam visoke zahteve ili dajem obimne zadatke, ali se svaki put iznenadim kad shvatim da je to dete zahvalno i da želi još više postići i da mu nikad neće biti teško da se trudi. Lep je osećaj biti cenjen i uvažavan, a mnogi od njih to tako retko dožive i osete. Nadam se da će inkluzija još dugo biti zastupljena u redovnim školama, kao i da će uvek svi roditelji moći da odluče da li žele da njihova deca idu u redovne ili u specijalne škole. 

Vidim da dugo niko nije pisao na ovoj temi. Koliko sam prošle godine bila oduševljena postignućima u radu s inkluzijom, toliko sam ove godine razočarana i postiđena...jer se od mene očekivalo da i sama degradiram dete s poteškoćama, tj. da prikrivam njegove sposobnosti i pišem IOP 2 iako ono može naučiti sve za redovnu trojku. Dok se istovremeno od mene očekivalo da poklanjam redovne dvojke mnogo slabijim učenicima koji ne žele da se trude i koji ne mogu da shvate ni približno sve ono što može učenik sa pp... Dugo nisam mogla to da prihvatim, ni da se tome suprotstavim...Međutim, nisam odustala od svog truda i nade da će to dete još više razviti svoje sposobnosti i napredovati mnogo više nego što bi iko pomislio. Ponekad sam u dilemi da li postavljam visoke zahteve ili dajem obimne zadatke, ali se svaki put iznenadim kad shvatim da je to dete zahvalno i da želi još više postići i da mu nikad neće biti teško da se trudi. Lep je osećaj biti cenjen i uvažavan, a mnogi od njih to tako retko dožive i osete. Nadam se da će inkluzija još dugo biti zastupljena u redovnim školama, kao i da će uvek svi roditelji moći da odluče da li žele da njihova deca idu u redovne ili u specijalne škole. 

Vidim da dugo niko nije pisao na ovoj temi. Koliko sam prošle godine bila oduševljena postignućima u radu s inkluzijom, toliko sam ove godine razočarana i postiđena...jer se od mene očekivalo da i sama degradiram dete s poteškoćama, tj. da prikrivam njegove sposobnosti i pišem IOP 2 iako ono može naučiti sve za redovnu trojku. Dok se istovremeno od mene očekivalo da poklanjam redovne dvojke mnogo slabijim učenicima koji ne žele da se trude i koji ne mogu da shvate ni približno sve ono što može učenik sa pp... Dugo nisam mogla to da prihvatim, ni da se tome suprotstavim...Međutim, nisam odustala od svog truda i nade da će to dete još više razviti svoje sposobnosti i napredovati mnogo više nego što bi iko pomislio. Ponekad sam u dilemi da li postavljam visoke zahteve ili dajem obimne zadatke, ali se svaki put iznenadim kad shvatim da je to dete zahvalno i da želi još više postići i da mu nikad neće biti teško da se trudi. Lep je osećaj biti cenjen i uvažavan, a mnogi od njih to tako retko dožive i osete. Nadam se da će inkluzija još dugo biti zastupljena u redovnim školama, kao i da će uvek svi roditelji moći da odluče da li žele da njihova deca idu u redovne ili u specijalne škole. 

Mlada sam profesorica i od ove školske godine sam počela da radim u osnovnoj školi gde sam dobila 5 učenika sa inkluzijom. Zatekla sam situaciju da je jedan učenik iz siromašnije porodice bio nekoliko godina "degradiran" na IOP 2 iz predmeta koji predajem. Utvrdila sam da ima redovne sposobnosti iz mog predmeta (iako ima malo smanjene sposobnosti u smislu da mu je pamćenje slabije, ali je dovoljno bistar da prati redovno gradivo iz svih predmeta, sve razume, jako se trudi i sve bolje napreduje). Počela sam sastavljati posebne lekcije za tog učenika na redovnom nivou, uvoditi osnovne pojmove, davati kratka objašnjenja za svaki zadatak, strpljivo vežbati zadatke s njim, i već nakon par meseci taj učenik savladava i gradivo srednjeg nivoa, a ne samo osnovnog kao što se očekuje od učenika sa IOP-om. Izuzetno je bistar, vredan i marljiv i ima radne navike kao vukovci, ako nešto ne zna odmah želi da to nauči i da popravi ocenu, ne dozvoljava sebi nijednu grešku ili propust. Svaki put kad postavim ciljeve koliko učenik treba da savlada iz neke oblasti, ostanem neverovatno iznenađena kada savlada sve za čistu peticu i pokazuje interesovanje da nauči još zadataka koji su predviđeni za ostale učenike. Oduševljena sam i jako zahvalna što sam dobila to odeljenje i što imam čast da stičem iskustvo u radu sa inkluzijom u najboljim mogućim uslovima. Samo me brine jedna stvar: primetila sam da je jedan slab učenik postao jako zavidan što pomažem učeniku sa IOP-om i što učenik sa IOP-om dobija bolje ocene jer napreduje. Na nekoliko časova primećujem kako slab učenik uporno upućuje sitnije uvrede učeniku sa IOP-om (koji je inače dobar i miran i ne reaguje na to) i brinem se da li ja svojim postupcima doprinosim razvoju takve situacije i da li će možda ta tenzija kulminirati. Mislim da još uvek nije vreme da intervenišem jer to nisu jako uvredljivi komentari, i plašim se da ako pokušam da se tome suprotstavim sada dok je ovako banalno, da mogu proizvesti kontraefekat nakon mog časa. Inače je učenik sa IOP-om dobro prihvaćen od strane vršnjaka i čini mi se da bi ga drugovi zaštitili ako se nešto desi. Moraću posvetiti više pažnje slabijem učeniku i malo mu pomoći da i sam dobije neku bolju ocenu, pa će možda neprijateljstvo da se postepeno stiša. I sama sam bila povučenija i nisam bila baš prihvaćena od strane vršnjaka i moje iskustvo je da je bolje ne reagovati na uvrede i postiti da prođu, nego upasti u nevolju zbog suprotstavljanja. Inače, trudim se da budem posvećena svim odeljenjima, da objašnjavam i prilagođavam lekcije na svim nivoima i da kvalitet mojih časova bude što bolji i bolji i da uvažavam sve učenike koji se trude i koji su željni znanja, dok one nesavesne učenike jednostavno ne angažujem dovoljno jer oni to ni ne žele, pružaju otpor kad ih prozovem i postavim neko pitanje iako nisam stroga. 

Vidim da dugo niko nije pisao na ovoj temi. Koliko sam prošle godine bila oduševljena postignućima u radu s inkluzijom, toliko sam ove godine razočarana i postiđena...jer se od mene očekivalo da i sama degradiram dete s poteškoćama, tj. da prikrivam njegove sposobnosti i pišem IOP 2 iako ono može naučiti sve za redovnu trojku. Dok se istovremeno od mene očekivalo da poklanjam redovne dvojke mnogo slabijim učenicima koji ne žele da se trude i koji ne mogu da shvate ni približno sve ono što može učenik sa pp... Dugo nisam mogla to da prihvatim, ni da se tome suprotstavim...Međutim, nisam odustala od svog truda i nade da će to dete još više razviti svoje sposobnosti i napredovati mnogo više nego što bi iko pomislio. Ponekad sam u dilemi da li postavljam visoke zahteve ili dajem obimne zadatke, ali se svaki put iznenadim kad shvatim da je to dete zahvalno i da želi još više postići i da mu nikad neće biti teško da se trudi. Lep je osećaj biti cenjen i uvažavan, a mnogi od njih to tako retko dožive i osete. Nadam se da će inkluzija još dugo biti zastupljena u redovnim školama, kao i da će uvek svi roditelji moći da odluče da li žele da njihova deca idu u redovne ili u specijalne škole. 

Vidim da dugo niko nije pisao na ovoj temi. Koliko sam prošle godine bila oduševljena postignućima u radu s inkluzijom, toliko sam ove godine razočarana i postiđena...jer se od mene očekivalo da i sama degradiram dete s poteškoćama, tj. da prikrivam njegove sposobnosti i pišem IOP 2 iako ono može naučiti sve za redovnu trojku. Dok se istovremeno od mene očekivalo da poklanjam redovne dvojke mnogo slabijim učenicima koji ne žele da se trude i koji ne mogu da shvate ni približno sve ono što može učenik sa pp... Dugo nisam mogla to da prihvatim, ni da se tome suprotstavim...Međutim, nisam odustala od svog truda i nade da će to dete još više razviti svoje sposobnosti i napredovati mnogo više nego što bi iko pomislio. Ponekad sam u dilemi da li postavljam visoke zahteve ili dajem obimne zadatke, ali se svaki put iznenadim kad shvatim da je to dete zahvalno i da želi još više postići i da mu nikad neće biti teško da se trudi. Lep je osećaj biti cenjen i uvažavan, a mnogi od njih to tako retko dožive i osete. Nadam se da će inkluzija još dugo biti zastupljena u redovnim školama, kao i da će uvek svi roditelji moći da odluče da li žele da njihova deca idu u redovne ili u specijalne škole. 

Mlada sam profesorica i od ove školske godine sam počela da radim u osnovnoj školi gde sam dobila 5 učenika sa inkluzijom. Zatekla sam situaciju da je jedan učenik iz siromašnije porodice bio nekoliko godina "degradiran" na IOP 2 iz predmeta koji predajem. Utvrdila sam da ima redovne sposobnosti iz mog predmeta (iako ima malo smanjene sposobnosti u smislu da mu je pamćenje slabije, ali je dovoljno bistar da prati redovno gradivo iz svih predmeta, sve razume, jako se trudi i sve bolje napreduje). Počela sam sastavljati posebne lekcije za tog učenika na redovnom nivou, uvoditi osnovne pojmove, davati kratka objašnjenja za svaki zadatak, strpljivo vežbati zadatke s njim, i već nakon par meseci taj učenik savladava i gradivo srednjeg nivoa, a ne samo osnovnog kao što se očekuje od učenika sa IOP-om. Izuzetno je bistar, vredan i marljiv i ima radne navike kao vukovci, ako nešto ne zna odmah želi da to nauči i da popravi ocenu, ne dozvoljava sebi nijednu grešku ili propust. Svaki put kad postavim ciljeve koliko učenik treba da savlada iz neke oblasti, ostanem neverovatno iznenađena kada savlada sve za čistu peticu i pokazuje interesovanje da nauči još zadataka koji su predviđeni za ostale učenike. Oduševljena sam i jako zahvalna što sam dobila to odeljenje i što imam čast da stičem iskustvo u radu sa inkluzijom u najboljim mogućim uslovima. Samo me brine jedna stvar: primetila sam da je jedan slab učenik postao jako zavidan što pomažem učeniku sa IOP-om i što učenik sa IOP-om dobija bolje ocene jer napreduje. Na nekoliko časova primećujem kako slab učenik uporno upućuje sitnije uvrede učeniku sa IOP-om (koji je inače dobar i miran i ne reaguje na to) i brinem se da li ja svojim postupcima doprinosim razvoju takve situacije i da li će možda ta tenzija kulminirati. Mislim da još uvek nije vreme da intervenišem jer to nisu jako uvredljivi komentari, i plašim se da ako pokušam da se tome suprotstavim sada dok je ovako banalno, da mogu proizvesti kontraefekat nakon mog časa. Inače je učenik sa IOP-om dobro prihvaćen od strane vršnjaka i čini mi se da bi ga drugovi zaštitili ako se nešto desi. Moraću posvetiti više pažnje slabijem učeniku i malo mu pomoći da i sam dobije neku bolju ocenu, pa će možda neprijateljstvo da se postepeno stiša. I sama sam bila povučenija i nisam bila baš prihvaćena od strane vršnjaka i moje iskustvo je da je bolje ne reagovati na uvrede i postiti da prođu, nego upasti u nevolju zbog suprotstavljanja. Inače, trudim se da budem posvećena svim odeljenjima, da objašnjavam i prilagođavam lekcije na svim nivoima i da kvalitet mojih časova bude što bolji i bolji i da uvažavam sve učenike koji se trude i koji su željni znanja, dok one nesavesne učenike jednostavno ne angažujem dovoljno jer oni to ni ne žele, pružaju otpor kad ih prozovem i postavim neko pitanje iako nisam stroga. 

Mlada sam profesorica i od ove školske godine sam počela da radim u osnovnoj školi gde sam dobila 5 učenika sa inkluzijom. Zatekla sam situaciju da je jedan učenik iz siromašnije porodice bio nekoliko godina "degradiran" na IOP 2 iz predmeta koji predajem. Utvrdila sam da ima redovne sposobnosti iz mog predmeta (iako ima malo smanjene sposobnosti u smislu da mu je pamćenje slabije, ali je dovoljno bistar da prati redovno gradivo iz svih predmeta, sve razume, jako se trudi i sve bolje napreduje). Počela sam sastavljati posebne lekcije za tog učenika na redovnom nivou, uvoditi osnovne pojmove, davati kratka objašnjenja za svaki zadatak, strpljivo vežbati zadatke s njim, i već nakon par meseci taj učenik savladava i gradivo srednjeg nivoa, a ne samo osnovnog kao što se očekuje od učenika sa IOP-om. Izuzetno je bistar, vredan i marljiv i ima radne navike kao vukovci, ako nešto ne zna odmah želi da to nauči i da popravi ocenu, ne dozvoljava sebi nijednu grešku ili propust. Svaki put kad postavim ciljeve koliko učenik treba da savlada iz neke oblasti, ostanem neverovatno iznenađena kada savlada sve za čistu peticu i pokazuje interesovanje da nauči još zadataka koji su predviđeni za ostale učenike. Oduševljena sam i jako zahvalna što sam dobila to odeljenje i što imam čast da stičem iskustvo u radu sa inkluzijom u najboljim mogućim uslovima. Samo me brine jedna stvar: primetila sam da je jedan slab učenik postao jako zavidan što pomažem učeniku sa IOP-om i što učenik sa IOP-om dobija bolje ocene jer napreduje. Na nekoliko časova primećujem kako slab učenik uporno upućuje sitnije uvrede učeniku sa IOP-om (koji je inače dobar i miran i ne reaguje na to) i brinem se da li ja svojim postupcima doprinosim razvoju takve situacije i da li će možda ta tenzija kulminirati. Mislim da još uvek nije vreme da intervenišem jer to nisu jako uvredljivi komentari, i plašim se da ako pokušam da se tome suprotstavim sada dok je ovako banalno, da mogu proizvesti kontraefekat nakon mog časa. Inače je učenik sa IOP-om dobro prihvaćen od strane vršnjaka i čini mi se da bi ga drugovi zaštitili ako se nešto desi. Moraću posvetiti više pažnje slabijem učeniku i malo mu pomoći da i sam dobije neku bolju ocenu, pa će možda neprijateljstvo da se postepeno stiša. I sama sam bila povučenija i nisam bila baš prihvaćena od strane vršnjaka i moje iskustvo je da je bolje ne reagovati na uvrede i postiti da prođu, nego upasti u nevolju zbog suprotstavljanja. Inače, trudim se da budem posvećena svim odeljenjima, da objašnjavam i prilagođavam lekcije na svim nivoima i da kvalitet mojih časova bude što bolji i bolji i da uvažavam sve učenike koji se trude i koji su željni znanja, dok one nesavesne učenike jednostavno ne angažujem dovoljno jer oni to ni ne žele, pružaju otpor kad ih prozovem i postavim neko pitanje iako nisam stroga. 

Mlada sam profesorica i od ove školske godine sam počela da radim u osnovnoj školi gde sam dobila 5 učenika sa inkluzijom. Zatekla sam situaciju da je jedan učenik iz siromašnije porodice bio nekoliko godina "degradiran" na IOP 2 iz predmeta koji predajem. Utvrdila sam da ima redovne sposobnosti iz mog predmeta (iako ima malo smanjene sposobnosti u smislu da mu je pamćenje slabije, ali je dovoljno bistar da prati redovno gradivo iz svih predmeta, sve razume, jako se trudi i sve bolje napreduje). Počela sam sastavljati posebne lekcije za tog učenika na redovnom nivou, uvoditi osnovne pojmove, davati kratka objašnjenja za svaki zadatak, strpljivo vežbati zadatke s njim, i već nakon par meseci taj učenik savladava i gradivo srednjeg nivoa, a ne samo osnovnog kao što se očekuje od učenika sa IOP-om. Izuzetno je bistar, vredan i marljiv i ima radne navike kao vukovci, ako nešto ne zna odmah želi da to nauči i da popravi ocenu, ne dozvoljava sebi nijednu grešku ili propust. Svaki put kad postavim ciljeve koliko učenik treba da savlada iz neke oblasti, ostanem neverovatno iznenađena kada savlada sve za čistu peticu i pokazuje interesovanje da nauči još zadataka koji su predviđeni za ostale učenike. Oduševljena sam i jako zahvalna što sam dobila to odeljenje i što imam čast da stičem iskustvo u radu sa inkluzijom u najboljim mogućim uslovima. Samo me brine jedna stvar: primetila sam da je jedan slab učenik postao jako zavidan što pomažem učeniku sa IOP-om i što učenik sa IOP-om dobija bolje ocene jer napreduje. Na nekoliko časova primećujem kako slab učenik uporno upućuje sitnije uvrede učeniku sa IOP-om (koji je inače dobar i miran i ne reaguje na to) i brinem se da li ja svojim postupcima doprinosim razvoju takve situacije i da li će možda ta tenzija kulminirati. Mislim da još uvek nije vreme da intervenišem jer to nisu jako uvredljivi komentari, i plašim se da ako pokušam da se tome suprotstavim sada dok je ovako banalno, da mogu proizvesti kontraefekat nakon mog časa. Inače je učenik sa IOP-om dobro prihvaćen od strane vršnjaka i čini mi se da bi ga drugovi zaštitili ako se nešto desi. Moraću posvetiti više pažnje slabijem učeniku i malo mu pomoći da i sam dobije neku bolju ocenu, pa će možda neprijateljstvo da se postepeno stiša. I sama sam bila povučenija i nisam bila baš prihvaćena od strane vršnjaka i moje iskustvo je da je bolje ne reagovati na uvrede i postiti da prođu, nego upasti u nevolju zbog suprotstavljanja. Inače, trudim se da budem posvećena svim odeljenjima, da objašnjavam i prilagođavam lekcije na svim nivoima i da kvalitet mojih časova bude što bolji i bolji i da uvažavam sve učenike koji se trude i koji su željni znanja, dok one nesavesne učenike jednostavno ne angažujem dovoljno jer oni to ni ne žele, pružaju otpor kad ih prozovem i postavim neko pitanje iako nisam stroga. 

Mlada sam profesorica i od ove školske godine sam počela da radim u osnovnoj školi gde sam dobila 5 učenika sa inkluzijom. Zatekla sam situaciju da je jedan učenik iz siromašnije porodice bio nekoliko godina "degradiran" na IOP 2 iz predmeta koji predajem. Utvrdila sam da ima redovne sposobnosti iz mog predmeta (iako ima malo smanjene sposobnosti u smislu da mu je pamćenje slabije, ali je dovoljno bistar da prati redovno gradivo iz svih predmeta, sve razume, jako se trudi i sve bolje napreduje). Počela sam sastavljati posebne lekcije za tog učenika na redovnom nivou, uvoditi osnovne pojmove, davati kratka objašnjenja za svaki zadatak, strpljivo vežbati zadatke s njim, i već nakon par meseci taj učenik savladava i gradivo srednjeg nivoa, a ne samo osnovnog kao što se očekuje od učenika sa IOP-om. Izuzetno je bistar, vredan i marljiv i ima radne navike kao vukovci, ako nešto ne zna odmah želi da to nauči i da popravi ocenu, ne dozvoljava sebi nijednu grešku ili propust. Svaki put kad postavim ciljeve koliko učenik treba da savlada iz neke oblasti, ostanem neverovatno iznenađena kada savlada sve za čistu peticu i pokazuje interesovanje da nauči još zadataka koji su predviđeni za ostale učenike. Oduševljena sam i jako zahvalna što sam dobila to odeljenje i što imam čast da stičem iskustvo u radu sa inkluzijom u najboljim mogućim uslovima. Samo me brine jedna stvar: primetila sam da je jedan slab učenik postao jako zavidan što pomažem učeniku sa IOP-om i što učenik sa IOP-om dobija bolje ocene jer napreduje. Na nekoliko časova primećujem kako slab učenik uporno upućuje sitnije uvrede učeniku sa IOP-om (koji je inače dobar i miran i ne reaguje na to) i brinem se da li ja svojim postupcima doprinosim razvoju takve situacije i da li će možda ta tenzija kulminirati. Mislim da još uvek nije vreme da intervenišem jer to nisu jako uvredljivi komentari, i plašim se da ako pokušam da se tome suprotstavim sada dok je ovako banalno, da mogu proizvesti kontraefekat nakon mog časa. Inače je učenik sa IOP-om dobro prihvaćen od strane vršnjaka i čini mi se da bi ga drugovi zaštitili ako se nešto desi. Moraću posvetiti više pažnje slabijem učeniku i malo mu pomoći da i sam dobije neku bolju ocenu, pa će možda neprijateljstvo da se postepeno stiša. I sama sam bila povučenija i nisam bila baš prihvaćena od strane vršnjaka i moje iskustvo je da je bolje ne reagovati na uvrede i postiti da prođu, nego upasti u nevolju zbog suprotstavljanja. Inače, trudim se da budem posvećena svim odeljenjima, da objašnjavam i prilagođavam lekcije na svim nivoima i da kvalitet mojih časova bude što bolji i bolji i da uvažavam sve učenike koji se trude i koji su željni znanja, dok one nesavesne učenike jednostavno ne angažujem dovoljno jer oni to ni ne žele, pružaju otpor kad ih prozovem i postavim neko pitanje iako nisam stroga. 

Mlada sam profesorica i od ove školske godine sam počela da radim u osnovnoj školi gde sam dobila 5 učenika sa inkluzijom. Zatekla sam situaciju da je jedan učenik iz siromašnije porodice bio nekoliko godina "degradiran" na IOP 2 iz predmeta koji predajem. Utvrdila sam da ima redovne sposobnosti iz mog predmeta (iako ima malo smanjene sposobnosti u smislu da mu je pamćenje slabije, ali je dovoljno bistar da prati redovno gradivo iz svih predmeta, sve razume, jako se trudi i sve bolje napreduje). Počela sam sastavljati posebne lekcije za tog učenika na redovnom nivou, uvoditi osnovne pojmove, davati kratka objašnjenja za svaki zadatak, strpljivo vežbati zadatke s njim, i već nakon par meseci taj učenik savladava i gradivo srednjeg nivoa, a ne samo osnovnog kao što se očekuje od učenika sa IOP-om. Izuzetno je bistar, vredan i marljiv i ima radne navike kao vukovci, ako nešto ne zna odmah želi da to nauči i da popravi ocenu, ne dozvoljava sebi nijednu grešku ili propust. Svaki put kad postavim ciljeve koliko učenik treba da savlada iz neke oblasti, ostanem neverovatno iznenađena kada savlada sve za čistu peticu i pokazuje interesovanje da nauči još zadataka koji su predviđeni za ostale učenike. Oduševljena sam i jako zahvalna što sam dobila to odeljenje i što imam čast da stičem iskustvo u radu sa inkluzijom u najboljim mogućim uslovima. Samo me brine jedna stvar: primetila sam da je jedan slab učenik postao jako zavidan što pomažem učeniku sa IOP-om i što učenik sa IOP-om dobija bolje ocene jer napreduje. Na nekoliko časova primećujem kako slab učenik uporno upućuje sitnije uvrede učeniku sa IOP-om (koji je inače dobar i miran i ne reaguje na to) i brinem se da li ja svojim postupcima doprinosim razvoju takve situacije i da li će možda ta tenzija kulminirati. Mislim da još uvek nije vreme da intervenišem jer to nisu jako uvredljivi komentari, i plašim se da ako pokušam da se tome suprotstavim sada dok je ovako banalno, da mogu proizvesti kontraefekat nakon mog časa. Inače je učenik sa IOP-om dobro prihvaćen od strane vršnjaka i čini mi se da bi ga drugovi zaštitili ako se nešto desi. Moraću posvetiti više pažnje slabijem učeniku i malo mu pomoći da i sam dobije neku bolju ocenu, pa će možda neprijateljstvo da se postepeno stiša. I sama sam bila povučenija i nisam bila baš prihvaćena od strane vršnjaka i moje iskustvo je da je bolje ne reagovati na uvrede i postiti da prođu, nego upasti u nevolju zbog suprotstavljanja. Inače, trudim se da budem posvećena svim odeljenjima, da objašnjavam i prilagođavam lekcije na svim nivoima i da kvalitet mojih časova bude što bolji i bolji i da uvažavam sve učenike koji se trude i koji su željni znanja, dok one nesavesne učenike jednostavno ne angažujem dovoljno jer oni to ni ne žele, pružaju otpor kad ih prozovem i postavim neko pitanje iako nisam stroga. 

Mlada sam profesorica i od ove školske godine sam počela da radim u osnovnoj školi gde sam dobila 5 učenika sa inkluzijom. Zatekla sam situaciju da je jedan učenik iz siromašnije porodice bio nekoliko godina "degradiran" na IOP 2 iz predmeta koji predajem. Utvrdila sam da ima redovne sposobnosti iz mog predmeta (iako ima malo smanjene sposobnosti u smislu da mu je pamćenje slabije, ali je dovoljno bistar da prati redovno gradivo iz svih predmeta, sve razume, jako se trudi i sve bolje napreduje). Počela sam sastavljati posebne lekcije za tog učenika na redovnom nivou, uvoditi osnovne pojmove, davati kratka objašnjenja za svaki zadatak, strpljivo vežbati zadatke s njim, i već nakon par meseci taj učenik savladava i gradivo srednjeg nivoa, a ne samo osnovnog kao što se očekuje od učenika sa IOP-om. Izuzetno je bistar, vredan i marljiv i ima radne navike kao vukovci, ako nešto ne zna odmah želi da to nauči i da popravi ocenu, ne dozvoljava sebi nijednu grešku ili propust. Svaki put kad postavim ciljeve koliko učenik treba da savlada iz neke oblasti, ostanem neverovatno iznenađena kada savlada sve za čistu peticu i pokazuje interesovanje da nauči još zadataka koji su predviđeni za ostale učenike. Oduševljena sam i jako zahvalna što sam dobila to odeljenje i što imam čast da stičem iskustvo u radu sa inkluzijom u najboljim mogućim uslovima. Samo me brine jedna stvar: primetila sam da je jedan slab učenik postao jako zavidan što pomažem učeniku sa IOP-om i što učenik sa IOP-om dobija bolje ocene jer napreduje. Na nekoliko časova primećujem kako slab učenik uporno upućuje sitnije uvrede učeniku sa IOP-om (koji je inače dobar i miran i ne reaguje na to) i brinem se da li ja svojim postupcima doprinosim razvoju takve situacije i da li će možda ta tenzija kulminirati. Mislim da još uvek nije vreme da intervenišem jer to nisu jako uvredljivi komentari, i plašim se da ako pokušam da se tome suprotstavim sada dok je ovako banalno, da mogu proizvesti kontraefekat nakon mog časa. Inače je učenik sa IOP-om dobro prihvaćen od strane vršnjaka i čini mi se da bi ga drugovi zaštitili ako se nešto desi. Moraću posvetiti više pažnje slabijem učeniku i malo mu pomoći da i sam dobije neku bolju ocenu, pa će možda neprijateljstvo da se postepeno stiša. I sama sam bila povučenija i nisam bila baš prihvaćena od strane vršnjaka i moje iskustvo je da je bolje ne reagovati na uvrede i postiti da prođu, nego upasti u nevolju zbog suprotstavljanja. Inače, trudim se da budem posvećena svim odeljenjima, da objašnjavam i prilagođavam lekcije na svim nivoima i da kvalitet mojih časova bude što bolji i bolji i da uvažavam sve učenike koji se trude i koji su željni znanja, dok one nesavesne učenike jednostavno ne angažujem dovoljno jer oni to ni ne žele, pružaju otpor kad ih prozovem i postavim neko pitanje iako nisam stroga.