Ivushka

Uzmi casu sa pipkom, D nikad nije htio flasicu, a casu sa pipkom je brzo prihvatio. Doduse, samo je vodu pio, sok nije nikad pio, ne pije ni sad. 

ja razmisljam kako da se preselim ali jos dublje u istoj drzavi...da mi je skupiti pare pa kupiti neko imanjce daleko od grada, da imam svoj izvor vode, svoju zemlju, da napravim svoju kucic, pa da sadim bastu

Otići ili ostati..
Mama,necu nikad vise da živim ovdje.
A zasto Sofija?
Zato sto ovdje bacaju petarde i zapaliće mi kucu,i uplasiti batu.
A gde hoćes da živiš?
U Beograd hocu da živim.
Pa Sofija i u Beogradu bacaju petarde.
Pa dobro,barem ima snega.

Hmmm.. Pa bas ovako kako Mardz rece.
Evo mi ponovo kupismo stan... I opet razmisljamo o odlasku...
Mm je bio u fazonu da dobro razmislimo gde cemo da zivimo, pre nego sto se odlucimo da sve sto imamo ulozimo u nekrentinu. A ja opet ne mislim da to moze biti razlog za ostanak. Naprotiv, ako znam da imam gde da se vratim, neku svoju bazu, lakse mi je da prelomim i krenem, da probam.
Verujem da ne mozemo da izgubimo ako odemo. Mozemo samo da dobijemo.
Kao sto rekoh malopre, misljenje mi se menja kako vetar duva... Cas mi je sve ok, jer sam na momente veoma srecna ovde, a onda me revoltira najobicnija glupost koju vidim na ulici, ili je dovoljno samo da ukljucim tv kada je u toku neka informativna emisija, i da kazem za*ebi, idemo.
Evo danas cenim da su nam sanse 50-50% da u narednih godinu-dve-tri odemo. Ako ne odemo do detetovog polaska u skolu, verovatno necemo nikad.

Bezbjedno je dok ne pukne i tamo nesto.Ne vjerujem ja vise u to.

Smey, podsetila si me svojim postom na ovaj predivan tekst. Malo je duži, ali je u skladu s temom i preporučujem da ga pročitate. 
http://www.cvrkutanje.net/2014/05/kuca/u-ime-cutljivaca/

Isto, Hellen, isto sam se ušuškala, odnosno šuškam se iznova i iznova, a to me samo udaljava od odlaska, posle će mi đavo biti kriv kad dete stasa za školu i kad ostanemo gde smo. Finansijski smo ok, mm radi ono što voli, meni se sad otvaraju razne neke poslovne mogućnosti. Izgleda da ćemo mm i ja zajedno u kancelariju, A. nam je u vrtiću u stanu prekoputa posla. TOLIKO smo se opasali kineskim zidom, uvukli u stakleno zvono, iz kojeg kad god provirimo šlogiramo se! Dopala nam se ideja da možemo porodično da živimo (vrrrlo skromno) od ni pola jedne plate, ostalo da štedimo, dopalo nam se da A. može da ode kod mojih ili da oni dođu kad god zatreba... Ali to je sve s*anje ako razmišljamo o daljoj budućnosti, gde će mi dete ići u školu, kakav nam je mentalitet... A opet, kažu da je sreća neprimetna i ovde i sada, ako je tako onda smo srećni i tu gde jesmo i za sad ostajemo ovde.  

Ne znam koliko nase porodicno iskustvo moze da pomogne jer smo mi (svako za sebe) otisli iz zemlje u ranim dvadesetim. 
Sestra, brat i ja smo se spakovali posle studija i mastera. Otisli smo na doktorate sa stipendijama Univerziteta na kojima smo dobili istrazivanje. Od nas troje, njih dvoje su u strukama visoke potraznje, ja sam na suprotnom kraju skale (potraznja skoro da je ravna nuli). Brat je u Norveskoj, sestra u Italiji, ja sam studirala i ostala da zivim u UK. Od prvog dana sam se, sto se socijalizacije tice, osecala u UK kao kod kuce (napominjem da u Holandiji i USA nije isti slucaj a u proteklih 8 godina, koliko sam napolju sam zivela i tamo). 

Sestra radi samo istrazivanje u laboratoriji. Brat ima posao u struci koji je dobio kucajuci doslovno na sva vrata sa CV-jem i motivacijom da radi makar kao domar kada je otisao na prvi semestar, ja sam radila kao cistacica, kuvarica, bebisiterka i na kraju kao sve napred navedeno za imucnu porodicu koja mi je obezbedila smestaj, hranu i mali dzeparac. Uz to sam radila i ad hoc projekte u struci da dopunim budzet. Radila sam i po 16-18 sati dnevno nedeljama, drustveni zivot sam prve dve godine samo sanjala. Pre kraja doktorata sam dobila nekoliko projekata za jednu americku kompaniju koja mi je po okoncanju studija ponudila posao na kom sam i sada. Godinu dana kasnije sam upoznala supruga. 

Zasto smo otisli? Zato sto smo ovde bili 'nezaposljivi' bez veze a koriscenje veze je u direktnoj suprotnosti sa vrednostima na kojima su nas roditelji podigli. 

Da li bismo se vratili? Koliko znam - njih dvoje o tome i ne razmisljaju. Ja da - samo i iskljucivo zbog toga sto i muz i ja imamo poslove koji podrazumevaju rad od kuce sa (relativno) cestim putovanjima pa bi nam povratak u Srbiju na par godina bio ekonomski veoma isplativ. Da smo vezani za kancelariju - ne bi nam ni palo na pamet. Iskreno, nikada se nisam pokajala zbog odlaska i Britaniju dozivljavam kao drugu domovinu. 

Ne mogu da kazem nista pametno na temu toga da li se seliti kada imate decu jer mi decu, na zalost, jos nemamo. I da ih imamo - drugacija je situacija jer mi je suprug stranac tako bi moja deca svakako odrastala u dve kulture, dva jezika...  njegovi roditelji su se, na primer, zbog posla cesto selili (sa decom) i to iz UK u Japan iz Japana u US pa u Singapur pa nazad u UK i zbog toga dodatno nemam nikakav problem niti strah od preseljenja sa celom porodicom, cak to smatram pozeljnim jer vidim koliko je doprinelo (na najbolji nacin) zivotima mog supruga i devera koji su odrastali kao deca 'trece kulture'. 
Ni sto se prijatelja tice - nisam sigurna da je moje iskustvo relevantno jer samo jos dve bliske drugarice imam u Srbiji (od kojih jedna takodje namerava da ode, sa porodicom) - svi ostali prijatelji su vec napolju. Uz to - ziveci u drugim zemljama sam upoznala ljude koji su mi postali jednako bliski kao i drugari iz skole/sa faksa u SRB.

Iskreno - da je bilo tesko izboriti se napolju sam i bez finansijske zaledjine - jeste i to krvavo. Da li ima crnih momenata kada se osecas izolovano, usamljeno, nostalgicno? Naravno da ima. Da li bih to ponovo uradila? Uvek i bez dvoumljenja. Ali... i ovo je veliko ali - nas troje smo otisli u ranim dvadesetim, bili smo singl i bez dece kada smo se na to odlucili. Sasvim sigurno da bi partner (i deca) promenili kalkulaciju kada bih znala da celo snalazenje i dokazivanje moram da prodjem iznova... ovako, iz stabilne situacije i sa sredjenim poslom je lako seliti se sa jednog na drugi kraj sveta ako treba. 

Vi se vise osvrcete na taj emotivni deo i to i jeste najteze, covek mora da bude odlucan i da kaze to je to sto zelim, da sa stopostotnom sigurnoscu donese odluku i stoji iza nje. Drugacije ne moze. Nije lako da sedis na jednom mestu, a da ti je srce na drugom i da se citav zivot preispitujes zasto si to uradio, da li bi drugi put bio bolji. Jednostavno izaberes svoj put i stojis iza njega i trudis se da uradis sve sto mozes da ga ucinis sto manje trnovitim. Tesko je i ovde i tamo, nezadovoljan ces biti i ovde i tamo, a i srecan ces biti i ovde i tamo. Nije sreca tamo negde, tamo je samo zivot koji si odlucio da zivis. Izvagas kakav zivot zelis i sta mozes da tolerises ili ne. Ja mogu sad do sutra zasto nemam nostalgiju ni zelju za vracanjem, ali to nije ni bitno. 
 

Mm i ja već neko vreme razmišljamo o odlasku. Napisaću razloge za i protiv iz moje perspektive, neke od njih sam već spominjala na ćaskanju (što te je, pretpostavljam, i motivisalo da pokreneš ovu temu, između ostalog). 
Otišla bih zato što se ovde ne ceni dovoljno ni moje zvanje ni moje znanje. Zato što sam kao neko ko je budući doktor nauka - za državu samo honorarac. Zato što mi je plata bedna i zato što mi je dosta da se od 20. do 1. u mesecu grčim i presabiram. Zato što, iako za bolje ne znam, nisam uspela da za skoro 30 godina prihvatim ovaj standard kao normalan. Otišla bih zato što nemam poverenje u zdravstvo - tri doktora koja sam smatrala odličnim lekarima su napustila domove zdravlja i otišla da rade privatno. Zatvorili su nam orl u domu zdravlja. Na hitnoj su nas jednom ostavili da čekamo skoro sat vremena (iako nikog pre nas nije bilo), jer je doktorka popunjavala neku papirologiju - dete je imalo alergijsku reakciju. O školstvu da ne pričam - smatram da se sistemski i vrtoglavom brzinom raspada. Otišla bih zato što mi je dosta da me neko pravi budalom i potkrada. Dosta mi je namrgođenih lica, imena pojedinih političara, razgovora o politici, nervoze. Muka mi je kad dođe vreme da razmišljam o letovanju, a o letovanju u septembru moram da razmišljam u decembru jer jedino tako mogu da priuštim da uopšte negde otputujem. Otišla bih jer ne želim da biram da li ću detetu imati da kupim voće ili da mu uplatim školicu sporta ili jezika. Otišla bih jer nemam nikakvu nadu da će ovde mom detetu biti bolje, a da grcam ovde da bih mu plaćala školovanje negde van zemlje - radije ću prelomiti i otići sad, s njim, pa omogućiti kakav-takav život sebi i sada i u starosti. 
Imam, međutim, mnogo nedoumica i strahova. Treba skupiti novac za odlazak, to za nas nije mala cifra. Sa mojom strukom tamo ne bih mogla da radim ništa osim da budem profesor u srpskoj školi, što bih, iskreno, izbegla. Pokušala bih da se bavim freelance pisanjem, a mm bi, pretpostavljam, do tada izdržavao celu porodiu sam. Bojim se toga što bih, htela-ne htela, moje dete postalo mali Nemac/Holanđanin/Amerikanac, a ja bih ostala Srpkinja. To mi možda najteže i pada. Što bih morala da se u odnosu prema detetu postavim tako da prihvatam i podržavam sve novo i "njegovo", što bi za mene bilo strano i nepoznato (počev od socijalizacije, preko kulture, do svega ostalog). Moje dete bi mene vodilo, a ne ja njega, jer bi kao mlađi brže usvajao, učio, bolje znao jer bi išao u tamošnje vrtiće, škole... Bojim se kako bih se snašla u toj ulozi. Bojim se što bi me jezička barijera i te kulturološke razlike sigurno jedno vreme kočile i sputavale. Bojim se da "tamo", ma koliko dobra bila, neću biti "jedna od njih". Bojim se, ukoliko bih izabrala da budem domaćica i freelancer, da bih se osećala neispunjeno i nezadovoljno kada deca odrastu i krenu svojim putem. Ostavljanje svega što sam ovde postigla u profesionalnom smislu - a postigla sam mnogo - veliki je korak. 
I - moj najveći strah - da bih tamo imala iste brige i probleme kao ovde.

N za koji dan puni 8 meseci, kada planiram da joj uvedem i drugi obrok. Možda sam mogla i ranije, nego ide slava, pa ću lagano posle toga. Kao što Hellen reče, (.) je idalje neprevaziđena. 
Inače, drugaricina mala je bila bolesna sa nekih 9 meseci par dana, imala temperaturu, itd. U sv. slučaju, u tom periodu je samo sisala, a njoj je toliko nadošlo mleko, da je zamalo dobila mastitis...po drugi put  A pritom je u tom periodu baš proredila dojenje, tako da...samo bebu na (.)(.)  

Mislim da je bolje prvo meso. Kako si sa prvim detetom? Doduše, kapiram da se od tada štošta promenilo  Btw, čitala i ja to za gluten, ali kasno, čini mi se da pravila menjaju iz meseca u mesec, mi ćemo od 8. da krenemo s pšeničnim grizom, npr.
N će naredna 3 dana jesti speltino brašno, nađoh ga u Biošpajzu (a gde bi, inače). Kad smo već kod spelte, čula sam za nju prvi put ovog leta, kada sam kupovala basket proizvode, pa su među njima bili štapići od iste. Njoj ću griz, a nama da probam palačinke 

Ivushka, hvala! Ovo je sjajno! Oduševljena sam vašim autićem, mislim da će biti pun pogodak! 
Odoh sad da klikćem po sajtu, baš sam uzbudžena. Ubiće me muž, samo naručujem. 

Ma, moje dete se pre par meseci razbolelo i pocelo da sisa kao novorodjence -- 4 dana nista sem sise nije stavio u usta, sa dve godine! E, sad, jeste on nejelica i sisavac, ali 4 dana je samo ziveo na mom mleku, bez ikakvih lekova, i simptoma gladi, i ozdravio. A meni nadoslo mleko taman za jos jednu bebu. Tako da ja licno verujem najvise u pravilo "bebu na sisu", cak i kod ovako velike dece, ali znam da mi je mleko nadolazilo i od caja, supice, piva. S kolicinom nikad nisam imala problema, ali, eto, primetila sam od cega sam maltene zapadala u hiperlaktaciju.
Hellen, tu Nutriciju redovno pojedini pedijatri dele da se ne bi zamarali razgovorom o obrocima. Nasa stara doktorica, dosta liberalna i u toku sa novim preporukama (jedino nije podrzavala dojenje posle 15-16 meseci -- sad bi se zgranula da cuje koliko moj dvogodisnjak i dalje sisa i koliko nam to znaci), redovno nam je to davala od bebinog rodjenja da se informisemo. A nova to uvaljuje mamama cim dete napuni 4 meseca i istice da treba da se pridrzavaju tog rasporeda obroka.

Tražeći inspiraciju za novogodišnji poklon N, naišla sam na ovaj sajt : http://www.eci-pec.rs/ Najviše mi se dopada jer su igračke od drveta. Za N uzrast je najmanji izbor, ali će joj deda uzeti drveni bebi auto 
 
Inače, već smo joj kupili poklon posle dosta razmišljanja, pa je izbor pao na lončić. Activity stočić nam je trenutno skup, kao i kuca sveznalica, mada kapiram da se isplati na duže staze. U svakom slučaju, ima vremena i za sve ostalo
 

Mislim da je bolje prvo meso. Kako si sa prvim detetom? Doduše, kapiram da se od tada štošta promenilo  Btw, čitala i ja to za gluten, ali kasno, čini mi se da pravila menjaju iz meseca u mesec, mi ćemo od 8. da krenemo s pšeničnim grizom, npr.
N će naredna 3 dana jesti speltino brašno, nađoh ga u Biošpajzu (a gde bi, inače). Kad smo već kod spelte, čula sam za nju prvi put ovog leta, kada sam kupovala basket proizvode, pa su među njima bili štapići od iste. Njoj ću griz, a nama da probam palačinke 

Tražeći inspiraciju za novogodišnji poklon N, naišla sam na ovaj sajt : http://www.eci-pec.rs/ Najviše mi se dopada jer su igračke od drveta. Za N uzrast je najmanji izbor, ali će joj deda uzeti drveni bebi auto 
 
Inače, već smo joj kupili poklon posle dosta razmišljanja, pa je izbor pao na lončić. Activity stočić nam je trenutno skup, kao i kuca sveznalica, mada kapiram da se isplati na duže staze. U svakom slučaju, ima vremena i za sve ostalo
 

N za koji dan puni 8 meseci, kada planiram da joj uvedem i drugi obrok. Možda sam mogla i ranije, nego ide slava, pa ću lagano posle toga. Kao što Hellen reče, (.) je idalje neprevaziđena. 
Inače, drugaricina mala je bila bolesna sa nekih 9 meseci par dana, imala temperaturu, itd. U sv. slučaju, u tom periodu je samo sisala, a njoj je toliko nadošlo mleko, da je zamalo dobila mastitis...po drugi put  A pritom je u tom periodu baš proredila dojenje, tako da...samo bebu na (.)(.)  

Sa 6 meseci treba samo po kasicicu ili par kasicica druge blage namirnice, i sve ostalo kao ranije

Ma ima idiotskih saveta da sa 6 meseci treba svesti sisanje na 2 podoja..i ja sam negde procitala, u onoj nutriciji valjda..a taj casopis je reklama za ad mleko nista drugo.
M ima 6 meseci i nedelju dana, jedan obrok uveden..a sisa kao i do pre uvodjenja. Kad uvedem 2-3 obroka racunam da ce smanjiti broj podoja polako..i onda sa punih godinu dana da svedem na dva do tri ako bude saradjivala..

Miroslav i Miroslava  tako mi se zovu mama i tata 

Mozda je skok u razvoju.

Ivana, ja sam cula da je za povecanje kolicene mleka dobar caj od kima, kormoraca i anisa (imas da kupis u radnjma zdrave hrane na meru). POkusaj to, redovno se muzi skroz do kraja, stavljaj bebu sto cesce na siku, pa makar i da trenutno nema mleka beba ce stimulisati organizam da pocne da strvara mleko. I naspavaj se, budi odmorna... cim zaspi bebkac, izmuzi se i na spavanje.... kucne poslove prepusti nekom drugom, najbitnije ti je zbog bebe da ti budes odmorna  Moj ti je savet  da ne pocinjes sa formulom ako bas ne moras... ako beba redovno piski, znaci da nije gladna  MOja cica ima 2ipo meseca, i ponekad trazi da sisa i ako nije gladna, cisto voli da cucla  samo se izmuzavaj sto cesce do kraja, jer sto vise izmuzes organizam stvori ono sto si imzuzla plus 20% vise  Srecno i javi kako napredujes

Ivana pij i dosta tecnosti i hrani se sto bolje mozes. Meni je beba u tom periodu bila non stop na sisi i zamalo da posustanem, ali samo budi uporna. Kao sto ti je Ivanuska rekla, beba ako treba neka sisa i po ceo dan, a ti se opusti, lezi pored nje, gledaj neki film ili citaj knjigu. Probaj da budes smirena i sve ce biti ok. Zaboravi na sve drugo u ovom trenutku i uzivaj sa bebom, mazite se i neka oseti tvoju blizinu. Ne traze oni da sisaju samo kada su gladni vec i kada im treba mamina blizina. Srecno.

@Ivana992Nis > Stavljaj je kada ti zatraži, makar bilo posle pola sata, makar bilo celu noć. Beba sebi sisanjem stvara mleko, dakle samo budi uporna. Znam da je teško i naporno i da si umorna, ali veruj mi, isplatiće se