Girasole

Dete pred spavanje ima takve izjave..uh..ma rasplace me redovno. Dok preko dana ume da bude derle razmazeno a uvece...moram da vam prenesem neke
Mama, kupi mi jos knjiga. Hocu da imam puno knjiga. Hocu gooomilu knjiga.
A hocemo pecati ribu na moru? Pecamo je na crvica pa onda pecemo i jedemo. Hocu da plivam ko ribica. Hocu da se maskiram u ribu. Ja i Masa da budemo ribice, ti delfin a tata ajkula.
Mama ti si dobra i srecna

Nisam ja sladak, ja sam samo jedan Dule.  

Objašnjavam ja A pre par dana zasto mora sačekati 1.januar da vidi sta mu je doneo Deda Mraz.
-Mama, zasto Deda ne dodje danaaaaas?
-Zato sto živi na severnom polu i treba mu vremena da dodje. 
- A zar Deda Mraz ne živi u I (mesto gde radi mm i gde smo ga vodili da primi paketić pre nekih mesec dana)?
- Ne, Deda Mraz živi na severnom polu.
- Šteta sto ne zivi u I. Odatle bi mogao i autobusom da dodje, bilo bi mu brze nego da se pati sa sankama i jelenima.
- Ja  

Upravo se vracam iz Zavoda, zadrzala sam se oko sat vremena. Sve sam pipnula, prelistala... Kupih debeljku 5 knjiga i jos neke za poklone. Knjige su po 100 dinara. Sjajan izbor dirljivih i mastovitih, toplih prica, prelepo ilustrovanih. Definitivno se sutra vracam po jos. Stvarno lepe i neobicne knjige.

Kupila sam kombajn! Jeste da nije žut, ali je baš sličan Viziju! 
 
http://www.wowtoys.com/toys/harvey-harvester/

Miji smo kupili jednu od onih staza za automobile. Obozava ih. Vasi smo bas Lego Duplo set  koji je Jelena postavila i onu jednu magnetnu tablu. Jos cemo po neku sitnicu. Jedva cekam! Linkove ne mogu da kacim s fona.

Pidžamu 

Moja A. je krenula u novi vrtić, prihvatila ga od prvog trenutka i evo nakon 1 meseca da kažem da je to to, nismo se pokajali što smo je prebacili, naprotiv izuzetno smo zadovoljni. U vrtiću se radi po NTC sistemu, u koji se ja ne razumem, samo primećujem da je akcenat na motorici (znači mnooogo motoričkih vežbi - vrtenje, obrtanje, okretanje na sve moguće načine, seckanje, lepljenje, sve što se šakama premeće i kroz prste provlači, motanje vunice, pravljenje kuglica od vate, plastelina i sl.).
Puno su napolju, ne samo izlazak i trčanje nego i organizovana šetnja, stariji i mlađi u paru, stariji paze na mlađe. Usput uče da pređu ulicu, gde je koja zgrada, šta je saobraćajni znak, put, kanta, bukvalno sve. Na Kališ ih izvode, tako da tamo skupljaju lišće, obrezivali su žbunje, one čike što sade biljke su im pokazivale semenke, pa kako biljke rastu...Na proleće će to biti još sadržajnije.. 
Juče je bila prvi put na engleskom, mada se engleski delom i priča ovako u toku dana zbog dece koja ne znaju najbolje srpski. Ne znam šta još imaju od tih aktivnosti, sve usput saznajemo, ništa nismo ni pitali kako treba. Nama je samo bilo važno da joj bude lepo i, koliko vidim, oduševljena je. Nadam se da smo rešili problem vtića, jer jedno vreme nam je stajao nad glavom kao najveći problem. Ako je ovo bila adaptacija, onda da kažem da je nismo ni osetili. 

danima hocu da vam ispricam ovo. pre neki dan me zvali iz vrtica da dodjem po miju, posto ga je tiba mucila. ja otisla posle njihovog spavanja, a on kaze hoce da ruca. i sad dada ode i donese mu njegovu porciju odmah, da ja ne bih cekala. drugu decu jos presvlace, spremaju ih za rucak. on kao rucka, a nekolicina deca se okupilo oko naseg stola. pricaju s njim, gledaju ga.. jedan malisa, mihajlo se zove, sedi na stolici odmah do mene, koja cucim uz miju i mazim ga po kosici, ceskam dok on rucka. i u jednom trenutku osetim kako se mihajlo naslonio glavom na moju ruku i mazi se.  boze! toliko sam se raznezila bila... mi njima mnogo nedostajemo tamo. doslo mi i njega kuci da povedem. 

Evo da se upisemo i ovde, zavrsili smo sa dojenjem pre 20ak dana, nepuna 22 meseca je dojila. Kod nas je upalilo sirce, namzala sam grudi bila sircetom i pricala joj da se sisa pokvarila, od tada nije je vise htela, ali histerije je svakako bilo. SVe vreme sam bila  smirena, pruzala joj ljubav, pricala, mazila, ljuljala nocima kad bi neutesno plakala. Sad nakon 20ak dana stanje je drugacije, prilicno je vezana za mene, prilazi da me ljubi, grli, umiljava se kao mala maca, ja se topim od srece i radosti zato sto mi je cerkica nekako odrasla u svemu tome. 
 
 

Da se upišemo i mi. Skoro 22 meseca. Danas je 6.dan kako ne sisa. Nekad se seti pa zatraži "coku", ali ode i nastavi sa igrom pre nego što mu odgovorim. Prošlo je bezbolno, a očekivala sam čudo.
U jednom trenutku sam se i pokajala, ali sam bila dosledna kada sam već počela. Nekako se sad više mazi i najzad hoće da se uspavljuje uz priče i dok mu pevam. Čini mi se da tek sad vidi i ostatak mame 

Ne znam koliko nase porodicno iskustvo moze da pomogne jer smo mi (svako za sebe) otisli iz zemlje u ranim dvadesetim. 
Sestra, brat i ja smo se spakovali posle studija i mastera. Otisli smo na doktorate sa stipendijama Univerziteta na kojima smo dobili istrazivanje. Od nas troje, njih dvoje su u strukama visoke potraznje, ja sam na suprotnom kraju skale (potraznja skoro da je ravna nuli). Brat je u Norveskoj, sestra u Italiji, ja sam studirala i ostala da zivim u UK. Od prvog dana sam se, sto se socijalizacije tice, osecala u UK kao kod kuce (napominjem da u Holandiji i USA nije isti slucaj a u proteklih 8 godina, koliko sam napolju sam zivela i tamo). 

Sestra radi samo istrazivanje u laboratoriji. Brat ima posao u struci koji je dobio kucajuci doslovno na sva vrata sa CV-jem i motivacijom da radi makar kao domar kada je otisao na prvi semestar, ja sam radila kao cistacica, kuvarica, bebisiterka i na kraju kao sve napred navedeno za imucnu porodicu koja mi je obezbedila smestaj, hranu i mali dzeparac. Uz to sam radila i ad hoc projekte u struci da dopunim budzet. Radila sam i po 16-18 sati dnevno nedeljama, drustveni zivot sam prve dve godine samo sanjala. Pre kraja doktorata sam dobila nekoliko projekata za jednu americku kompaniju koja mi je po okoncanju studija ponudila posao na kom sam i sada. Godinu dana kasnije sam upoznala supruga. 

Zasto smo otisli? Zato sto smo ovde bili 'nezaposljivi' bez veze a koriscenje veze je u direktnoj suprotnosti sa vrednostima na kojima su nas roditelji podigli. 

Da li bismo se vratili? Koliko znam - njih dvoje o tome i ne razmisljaju. Ja da - samo i iskljucivo zbog toga sto i muz i ja imamo poslove koji podrazumevaju rad od kuce sa (relativno) cestim putovanjima pa bi nam povratak u Srbiju na par godina bio ekonomski veoma isplativ. Da smo vezani za kancelariju - ne bi nam ni palo na pamet. Iskreno, nikada se nisam pokajala zbog odlaska i Britaniju dozivljavam kao drugu domovinu. 

Ne mogu da kazem nista pametno na temu toga da li se seliti kada imate decu jer mi decu, na zalost, jos nemamo. I da ih imamo - drugacija je situacija jer mi je suprug stranac tako bi moja deca svakako odrastala u dve kulture, dva jezika...  njegovi roditelji su se, na primer, zbog posla cesto selili (sa decom) i to iz UK u Japan iz Japana u US pa u Singapur pa nazad u UK i zbog toga dodatno nemam nikakav problem niti strah od preseljenja sa celom porodicom, cak to smatram pozeljnim jer vidim koliko je doprinelo (na najbolji nacin) zivotima mog supruga i devera koji su odrastali kao deca 'trece kulture'. 
Ni sto se prijatelja tice - nisam sigurna da je moje iskustvo relevantno jer samo jos dve bliske drugarice imam u Srbiji (od kojih jedna takodje namerava da ode, sa porodicom) - svi ostali prijatelji su vec napolju. Uz to - ziveci u drugim zemljama sam upoznala ljude koji su mi postali jednako bliski kao i drugari iz skole/sa faksa u SRB.

Iskreno - da je bilo tesko izboriti se napolju sam i bez finansijske zaledjine - jeste i to krvavo. Da li ima crnih momenata kada se osecas izolovano, usamljeno, nostalgicno? Naravno da ima. Da li bih to ponovo uradila? Uvek i bez dvoumljenja. Ali... i ovo je veliko ali - nas troje smo otisli u ranim dvadesetim, bili smo singl i bez dece kada smo se na to odlucili. Sasvim sigurno da bi partner (i deca) promenili kalkulaciju kada bih znala da celo snalazenje i dokazivanje moram da prodjem iznova... ovako, iz stabilne situacije i sa sredjenim poslom je lako seliti se sa jednog na drugi kraj sveta ako treba. 

Mm i ja već neko vreme razmišljamo o odlasku. Napisaću razloge za i protiv iz moje perspektive, neke od njih sam već spominjala na ćaskanju (što te je, pretpostavljam, i motivisalo da pokreneš ovu temu, između ostalog). 
Otišla bih zato što se ovde ne ceni dovoljno ni moje zvanje ni moje znanje. Zato što sam kao neko ko je budući doktor nauka - za državu samo honorarac. Zato što mi je plata bedna i zato što mi je dosta da se od 20. do 1. u mesecu grčim i presabiram. Zato što, iako za bolje ne znam, nisam uspela da za skoro 30 godina prihvatim ovaj standard kao normalan. Otišla bih zato što nemam poverenje u zdravstvo - tri doktora koja sam smatrala odličnim lekarima su napustila domove zdravlja i otišla da rade privatno. Zatvorili su nam orl u domu zdravlja. Na hitnoj su nas jednom ostavili da čekamo skoro sat vremena (iako nikog pre nas nije bilo), jer je doktorka popunjavala neku papirologiju - dete je imalo alergijsku reakciju. O školstvu da ne pričam - smatram da se sistemski i vrtoglavom brzinom raspada. Otišla bih zato što mi je dosta da me neko pravi budalom i potkrada. Dosta mi je namrgođenih lica, imena pojedinih političara, razgovora o politici, nervoze. Muka mi je kad dođe vreme da razmišljam o letovanju, a o letovanju u septembru moram da razmišljam u decembru jer jedino tako mogu da priuštim da uopšte negde otputujem. Otišla bih jer ne želim da biram da li ću detetu imati da kupim voće ili da mu uplatim školicu sporta ili jezika. Otišla bih jer nemam nikakvu nadu da će ovde mom detetu biti bolje, a da grcam ovde da bih mu plaćala školovanje negde van zemlje - radije ću prelomiti i otići sad, s njim, pa omogućiti kakav-takav život sebi i sada i u starosti. 
Imam, međutim, mnogo nedoumica i strahova. Treba skupiti novac za odlazak, to za nas nije mala cifra. Sa mojom strukom tamo ne bih mogla da radim ništa osim da budem profesor u srpskoj školi, što bih, iskreno, izbegla. Pokušala bih da se bavim freelance pisanjem, a mm bi, pretpostavljam, do tada izdržavao celu porodiu sam. Bojim se toga što bih, htela-ne htela, moje dete postalo mali Nemac/Holanđanin/Amerikanac, a ja bih ostala Srpkinja. To mi možda najteže i pada. Što bih morala da se u odnosu prema detetu postavim tako da prihvatam i podržavam sve novo i "njegovo", što bi za mene bilo strano i nepoznato (počev od socijalizacije, preko kulture, do svega ostalog). Moje dete bi mene vodilo, a ne ja njega, jer bi kao mlađi brže usvajao, učio, bolje znao jer bi išao u tamošnje vrtiće, škole... Bojim se kako bih se snašla u toj ulozi. Bojim se što bi me jezička barijera i te kulturološke razlike sigurno jedno vreme kočile i sputavale. Bojim se da "tamo", ma koliko dobra bila, neću biti "jedna od njih". Bojim se, ukoliko bih izabrala da budem domaćica i freelancer, da bih se osećala neispunjeno i nezadovoljno kada deca odrastu i krenu svojim putem. Ostavljanje svega što sam ovde postigla u profesionalnom smislu - a postigla sam mnogo - veliki je korak. 
I - moj najveći strah - da bih tamo imala iste brige i probleme kao ovde.

Ja cu casual varijantu - flekavu trendzu dole i spavacicu za dojilje gore 

Našla. Ovo predavanje je mnogo lepo. Eto, ko ima 20 min. neka ga odgleda, dirljivo je i poučno.
https://www.youtube.com/watch?v=D9Ihs241zeg
Ao ne radi link, kucajte Chimamanda Ngozi Adichie The danger of a single story.

Broj 1:
Šetamo se nas četvoro večeras po Knezu...
Kažem ja mužu: Jao vidi, naš A. (ljubi ga majka ) se već okreće za devojčicama.. a ćerka na to: Nemate pojma, gleda samo one koje nose lizalicu ... (inače Knez pun onih tezgi sa lizalicama, leciderskim srcima i sl)...
 
Broj 2:
Kaže A. (inače uskoro 5) danas: Ja znam kako se piše pismo Deda Mrazu. Napišeš pismo šta želiš iz Deksika, onda staviš u kornet () i pošalješ... I budeš dobar...
Kad samo pomislim na sve moje strahove oko njegovog govora... sad stvarno nadoknađuje propušteno u prve tri...

Mm se igra sa Sarom, i kljuca od umora, sklapaju mu se oci...
Kaze Sara - Pa ti spavas?? Ne smes to da radis! Moras ceeeeo dan biti budan. Da vise to nikad nisi uradio.

Bili nam skoro neki gosti, a moja S iz cista mira poce da prIca: Znate, nocu moj tata ustaje da jede. Cuje se samo krc gric mljac. Mama ga uvek uhvati zato sto ujutru nadje mrvice od plazme. Ili ako mama spremi tortu nadje tanjir od torte. A nekada posto pojede sta je hteo kad zaspi curi mu cokoladna bala na jastuk.   Sou program sa njom.

A. i ja isle do akse na nbg-u juce, autobusom, of kors. U povratku u basu, sela pored neke zene, a ona drema. Kaze "mama, ova teta doktorka i leci kolena"
zasmejala je okolinu
(inace imamo knjigu sa zanimanjima, prva i jedina za koga se zalepila je dr, u knjizi ilustracija kako dr lepi flaster klincu na koleno)

Idemo danas A i ja i pored ceste neko bacio casu od jogurta. Pita on: 
"Ko je bacio ovde čašu od jogurta?"
"Ne znam, neko je bacio, nisam videla ko". 
"A zasto?" 
"Zato sto je nekulturan, smeće se ne baca u prirodu vec u kantu za smeće". 
Idemo malo napred, tamo neka flasa.
"Mama vidi, i čiko koji je bacio ovu flašu je nekul...,   netul.....blesav". 
 

Sinoc mi Vasa kaze 'Ti si jepa, mama', drzeci rucicu na mom obrazu. Zamislite! Znam da nije njegovo autenticno zapazanje, ali sam svejedno bila odusevljena. Moja sreca!

Evo i nase jelkice.  Ove godine smo samo jelku okitili, a sledece godine se vracamo i na kicenje kompletne kuce. 

P.S. Ne znam zasto na slici izgleda tako "mrsavo", ali nema veze.

Ćerka naručila sedmodnevni matematički kamp a sin transformerse... Ne moram mnogo da razbijam glavu , samo moram da štedim...