Taške

U nedelju u 12.00 je sastanak ispred Lakovica.

Navodno se zavrsila prica oko Lakovica-treba sto vise da se luftira i tako ce biti cistiji vazduh

da da..to je zvanicni odgovor-ili nesto u tom smislu, malo elokventnije nego sto ja sad rekoh.

Uglavnom, ocekujem u najmanju ruku da nam se neko zvanican obrati kome se mogu postaviti i pitanja i dobiti odgovori-kad vec toliko naglabaju da je zdravlje dece na 1. mestu, olako su ga ponovo pustili u pogon.
Samo da ne bude isto ko sa smrdljivim zgradama.

U nedelju u 12.00 je sastanak ispred Lakovica.

Navodno se zavrsila prica oko Lakovica-treba sto vise da se luftira i tako ce biti cistiji vazduh

da da..to je zvanicni odgovor-ili nesto u tom smislu, malo elokventnije nego sto ja sad rekoh.

Uglavnom, ocekujem u najmanju ruku da nam se neko zvanican obrati kome se mogu postaviti i pitanja i dobiti odgovori-kad vec toliko naglabaju da je zdravlje dece na 1. mestu, olako su ga ponovo pustili u pogon.
Samo da ne bude isto ko sa smrdljivim zgradama.

Evo, da i ja napišem svoje iskustvo. Živim u Beogradu skoro 7 godina i ovde sam i vodila trudnoću, ali sam rodom iz Kruševca, majka mi je dugo radila kao ginekolog u bolnici, zbog čega sam odlučila da prvu bebicu rodim tamo. Jednostavno, osećala sam se mnogo opuštenije i smirenije, a delimično je na to uticao i emotivni aspekt, pošto mi je mama umrla prošlog leta, malo pošto sam saznala da sam trudna, i jednostavno sam osećala da moram da se porodim tamo, da ću biti "svoj na svome". Porađala me je Sneža Zlatković Bošković, divna žena - preodličan lekar i veliki prijatelj. Kontrakcije su počele 12-og februara (na sam dan termina), nešto pre 13h. Oko 17h smo otišli na ctg, međutim, kao za inat - ni "k" od kontrakcija. Rečeno mi je da se javim oko 20h, da vidimo ima li promena, pa ako bude - da dođem ponovo. Za to vreme su kontrakcije počele da se pojačavaju, tako da sam se javila u dogovoreno vreme, otišla u bolnicu i bila primljena. Odrađeno je sve kako to inače biva - pregled, mere, ctg i ostalo. Da ne dužim - kontrakcije su se baš učestile, bolovi se jaaako pojačali, ali se ja nikako nisam otvarala... Na kraju je dr Sneža odlučila da mi uradi carski, što se ispostavilo kao jako dobra odluka, s obzirom na to da je bebac ceo bio umotan u pupčanu vrpcu. I tako se, u 02:10 rodio mali, medeni Acko, kog sam ja videla čim sam se probudila. Ostala sam u bolnici 10 dana, jer je on imao žuticu, a morao je i antibiotike da prima zbog infekcije. Za sve to vreme su zaista SVI bili predivni. Naravno, svesna sam ja toga da su me drugačije gledali, jer je mama (neću da budem skromna) bila stvarno jako voljena i kao lekar, i kao čovek. Ali, ono što sam ja primetila, jeste to da je to imalo samo jednu jaku emotivnu notu, a da je odnos prema meni kao pacijentu bio isti kao i odnos prema ostalim ženama. Bebu su mi prvih dana samo donosili na podoj, a ono što mi se jedino nije svidelo što su ga povremeno i dohranjivali na svoju ruku, iako sam ja imala jako puno mleka. Posle nekoliko dana je uglavnom samo kod mene ručkao, dojenje se nije poremetilo, i još uvek traje. Sestre su stalno bile na raspolaganju, neke su bile malo "drvenije", neke jaaako opuštene i stalno raspoložene, ali nijedna nije bila nadrndana, nadmena, bezobzirna. Čišćeno je redovno, dobijale smo nove posteljine i spavaćice (isključivo njihove, nikako svoje) stalno, meni je hrana (kad sam počela da jedem normalno) bila skroz ok, mada ja nisam mnogo izbirljiva i inače.

Udavih opasno, izvinjavam se, ali, ako nekoga još nešto bude interesovalo - slobodno neka pita, a nadam se da je ovo bar malo nekome značilo.

Pozdrav!

Nas malecki sve cesce ustaje sam. od 8. meseca koristi svaku priliku da ustane i
skacka kad ga drzimo.
p.s. najvise voli da skacka po tatinom stomaku.

Mi smo planirali bebu, i u trenutku kad smo je napravili - sve je bilo idealno. Onda se odjednom izdešavala gomila loših stvari - finansijka kriza, meni je umrla majka, tako da sam prvi deo trudnoće provela uglavnom u strahu da moj stres ne naškodi detetu. Međutim, s druge strane, to me je držalo da ne potonem, jer sam stvarno, stvarno, želela da budem majka. Kad se Aleksandar rodio, pošto su me porodili carskim rezom - nisam ga odmah videla, i to je glavni razlog što mi je strašno krivo što se nisam prirodno porodila. Doneli su mi ga čim sam se probudila iz anestezije, a prva osećanja su bila neverica i nalet ogromne, stvarno neopisive sreće. Naravno, iskukala sam se filmski, izljubila ga, i jedva čekala da ga ponovo donesu. Posle toga sam, svaki put kad se sestra pojavi sa njim na vratima, osećala takvu sreću, uzbuđenje, i neku pozitivnu tremu, i prosto nisam mogla da se načudim kako je to malecko biće stvarno sad moje. I strašno sam bila ponosna što se rodilo takvo divno detence, što je pretrpeo sve stresove i histerije sa mnom. Nisam unapred imala neke posebne strahove oko toga kako ću i šta ću sa njim, ali sam se zato za prvo kupanje opasno preznojila. Uhvatila me je bila strašna frka, ali nisam nikako htela da odustanem. :)Bila sam oko svega malo ukočena, plašljiva, ali je moj dragi uvek i za sve bio tu, mnogo više nego što ovo naše društvo smatra da bi muškarac trebalo da bude.
Kad smo stigli kući... pa, bilo mi je malo komplikovano, jer smo došli u punu kuću, gde svako ima neku svoju ideju oko toga šta i kako treba sa bebom. Grčevi su nas dosta zezali, ali mi se čini da su oko toga svi oko mene paničili, a da sam jedino ja pokušala da budem što smirenija, i da prihvatim to kao nešto normalno, što će proći. Znala sam odlično da im nekog posebnog leka nema, i da samo treba pomoći bebi da što lakše kroz njih prođe. Bez obzira na to - bilo je par potpuno bespotrebnih, paničnih poseta pedijatru. Imala sam faze premora, faze strašne tuge što nije sve onako kako smo planirali kad smo pravili bebu, što ne može baš sve kako ja mislim da bi trebalo... Ali, opet, i ta puna kuća je donela puno pomoći i olakšanja za mnoge stvari, na čemu sam ja stvarno zahvalna.
Iz ove perspektive, vidim da sam bila previše stegnuta, i da je trebalo da se postavim tako, pre svega prema sebi, a onda i ostalima - da budem malo odsečnija, žustrija, odlučnija. Čini mi se da je i ta moja nesigurnost i nemogućnost da se malo jasnije postavim prema drugima, rezultovala nervozom i kod mene, a i kod bebe, pa je bio plačljiviji nego što bi možda inače bio.
Naravno, sad je sve mnogo lakše, ja sam se opustila 300% u odnosu na početak, i sad već imam osećaj da sam ja ta koja je za svoje dete "glavna" (kao i njegov tata, naravno ).
U svakom slučaju, dosta toga sam naučila za sledeće dete, ili bar ja mislim da jesam, a videćemo kad i to dođe na red...

Mi smo planirali bebu, i u trenutku kad smo je napravili - sve je bilo idealno. Onda se odjednom izdešavala gomila loših stvari - finansijka kriza, meni je umrla majka, tako da sam prvi deo trudnoće provela uglavnom u strahu da moj stres ne naškodi detetu. Međutim, s druge strane, to me je držalo da ne potonem, jer sam stvarno, stvarno, želela da budem majka. Kad se Aleksandar rodio, pošto su me porodili carskim rezom - nisam ga odmah videla, i to je glavni razlog što mi je strašno krivo što se nisam prirodno porodila. Doneli su mi ga čim sam se probudila iz anestezije, a prva osećanja su bila neverica i nalet ogromne, stvarno neopisive sreće. Naravno, iskukala sam se filmski, izljubila ga, i jedva čekala da ga ponovo donesu. Posle toga sam, svaki put kad se sestra pojavi sa njim na vratima, osećala takvu sreću, uzbuđenje, i neku pozitivnu tremu, i prosto nisam mogla da se načudim kako je to malecko biće stvarno sad moje. I strašno sam bila ponosna što se rodilo takvo divno detence, što je pretrpeo sve stresove i histerije sa mnom. Nisam unapred imala neke posebne strahove oko toga kako ću i šta ću sa njim, ali sam se zato za prvo kupanje opasno preznojila. Uhvatila me je bila strašna frka, ali nisam nikako htela da odustanem. :)Bila sam oko svega malo ukočena, plašljiva, ali je moj dragi uvek i za sve bio tu, mnogo više nego što ovo naše društvo smatra da bi muškarac trebalo da bude.
Kad smo stigli kući... pa, bilo mi je malo komplikovano, jer smo došli u punu kuću, gde svako ima neku svoju ideju oko toga šta i kako treba sa bebom. Grčevi su nas dosta zezali, ali mi se čini da su oko toga svi oko mene paničili, a da sam jedino ja pokušala da budem što smirenija, i da prihvatim to kao nešto normalno, što će proći. Znala sam odlično da im nekog posebnog leka nema, i da samo treba pomoći bebi da što lakše kroz njih prođe. Bez obzira na to - bilo je par potpuno bespotrebnih, paničnih poseta pedijatru. Imala sam faze premora, faze strašne tuge što nije sve onako kako smo planirali kad smo pravili bebu, što ne može baš sve kako ja mislim da bi trebalo... Ali, opet, i ta puna kuća je donela puno pomoći i olakšanja za mnoge stvari, na čemu sam ja stvarno zahvalna.
Iz ove perspektive, vidim da sam bila previše stegnuta, i da je trebalo da se postavim tako, pre svega prema sebi, a onda i ostalima - da budem malo odsečnija, žustrija, odlučnija. Čini mi se da je i ta moja nesigurnost i nemogućnost da se malo jasnije postavim prema drugima, rezultovala nervozom i kod mene, a i kod bebe, pa je bio plačljiviji nego što bi možda inače bio.
Naravno, sad je sve mnogo lakše, ja sam se opustila 300% u odnosu na početak, i sad već imam osećaj da sam ja ta koja je za svoje dete "glavna" (kao i njegov tata, naravno ).
U svakom slučaju, dosta toga sam naučila za sledeće dete, ili bar ja mislim da jesam, a videćemo kad i to dođe na red...

Mi smo planirali bebu, i u trenutku kad smo je napravili - sve je bilo idealno. Onda se odjednom izdešavala gomila loših stvari - finansijka kriza, meni je umrla majka, tako da sam prvi deo trudnoće provela uglavnom u strahu da moj stres ne naškodi detetu. Međutim, s druge strane, to me je držalo da ne potonem, jer sam stvarno, stvarno, želela da budem majka. Kad se Aleksandar rodio, pošto su me porodili carskim rezom - nisam ga odmah videla, i to je glavni razlog što mi je strašno krivo što se nisam prirodno porodila. Doneli su mi ga čim sam se probudila iz anestezije, a prva osećanja su bila neverica i nalet ogromne, stvarno neopisive sreće. Naravno, iskukala sam se filmski, izljubila ga, i jedva čekala da ga ponovo donesu. Posle toga sam, svaki put kad se sestra pojavi sa njim na vratima, osećala takvu sreću, uzbuđenje, i neku pozitivnu tremu, i prosto nisam mogla da se načudim kako je to malecko biće stvarno sad moje. I strašno sam bila ponosna što se rodilo takvo divno detence, što je pretrpeo sve stresove i histerije sa mnom. Nisam unapred imala neke posebne strahove oko toga kako ću i šta ću sa njim, ali sam se zato za prvo kupanje opasno preznojila. Uhvatila me je bila strašna frka, ali nisam nikako htela da odustanem. :)Bila sam oko svega malo ukočena, plašljiva, ali je moj dragi uvek i za sve bio tu, mnogo više nego što ovo naše društvo smatra da bi muškarac trebalo da bude.
Kad smo stigli kući... pa, bilo mi je malo komplikovano, jer smo došli u punu kuću, gde svako ima neku svoju ideju oko toga šta i kako treba sa bebom. Grčevi su nas dosta zezali, ali mi se čini da su oko toga svi oko mene paničili, a da sam jedino ja pokušala da budem što smirenija, i da prihvatim to kao nešto normalno, što će proći. Znala sam odlično da im nekog posebnog leka nema, i da samo treba pomoći bebi da što lakše kroz njih prođe. Bez obzira na to - bilo je par potpuno bespotrebnih, paničnih poseta pedijatru. Imala sam faze premora, faze strašne tuge što nije sve onako kako smo planirali kad smo pravili bebu, što ne može baš sve kako ja mislim da bi trebalo... Ali, opet, i ta puna kuća je donela puno pomoći i olakšanja za mnoge stvari, na čemu sam ja stvarno zahvalna.
Iz ove perspektive, vidim da sam bila previše stegnuta, i da je trebalo da se postavim tako, pre svega prema sebi, a onda i ostalima - da budem malo odsečnija, žustrija, odlučnija. Čini mi se da je i ta moja nesigurnost i nemogućnost da se malo jasnije postavim prema drugima, rezultovala nervozom i kod mene, a i kod bebe, pa je bio plačljiviji nego što bi možda inače bio.
Naravno, sad je sve mnogo lakše, ja sam se opustila 300% u odnosu na početak, i sad već imam osećaj da sam ja ta koja je za svoje dete "glavna" (kao i njegov tata, naravno ).
U svakom slučaju, dosta toga sam naučila za sledeće dete, ili bar ja mislim da jesam, a videćemo kad i to dođe na red...

Naravno! On stvarno jeste jedna srećna i nasmejana beba, a sve ovo što možda i ne štima najbolje - proći će, znam.

Taske, u pravu si-ne daj da ti prodju ovi najbezbrizniji momenti. Jeste naporno, ali tako lepo kad vidis da ti je beba dobra I nasmejana od sisanja. Sve si ti to sama uradila niko ti nije pomogao. Zahvalice ti se ona na neki svoj nacin, videces.

Uh, znam, nego da izguram ovo, pa ćemo videti za ostalo (tako sam i za grčeve pričala ).
Samo da mi ne pobegnu svi ti divni momenti u "čekanju da prođe faza", a neće, ne dam.

To ti je faza koja prolazi.

Da, ukapirala sam da tad ide lakše, ali ubedljivo najbolje ide kad je već gotov da zaspi.
A što se položaja tiče...neću da preterujem, ali moraću da budem malko upornija, posebno što vidim da ima trenutaka kad stvarno hoće i u naručju da sisa, samo još da ukopčam od čega tačno to zavisi...

Mi smo planirali bebu, i u trenutku kad smo je napravili - sve je bilo idealno. Onda se odjednom izdešavala gomila loših stvari - finansijka kriza, meni je umrla majka, tako da sam prvi deo trudnoće provela uglavnom u strahu da moj stres ne naškodi detetu. Međutim, s druge strane, to me je držalo da ne potonem, jer sam stvarno, stvarno, želela da budem majka. Kad se Aleksandar rodio, pošto su me porodili carskim rezom - nisam ga odmah videla, i to je glavni razlog što mi je strašno krivo što se nisam prirodno porodila. Doneli su mi ga čim sam se probudila iz anestezije, a prva osećanja su bila neverica i nalet ogromne, stvarno neopisive sreće. Naravno, iskukala sam se filmski, izljubila ga, i jedva čekala da ga ponovo donesu. Posle toga sam, svaki put kad se sestra pojavi sa njim na vratima, osećala takvu sreću, uzbuđenje, i neku pozitivnu tremu, i prosto nisam mogla da se načudim kako je to malecko biće stvarno sad moje. I strašno sam bila ponosna što se rodilo takvo divno detence, što je pretrpeo sve stresove i histerije sa mnom. Nisam unapred imala neke posebne strahove oko toga kako ću i šta ću sa njim, ali sam se zato za prvo kupanje opasno preznojila. Uhvatila me je bila strašna frka, ali nisam nikako htela da odustanem. :)Bila sam oko svega malo ukočena, plašljiva, ali je moj dragi uvek i za sve bio tu, mnogo više nego što ovo naše društvo smatra da bi muškarac trebalo da bude.
Kad smo stigli kući... pa, bilo mi je malo komplikovano, jer smo došli u punu kuću, gde svako ima neku svoju ideju oko toga šta i kako treba sa bebom. Grčevi su nas dosta zezali, ali mi se čini da su oko toga svi oko mene paničili, a da sam jedino ja pokušala da budem što smirenija, i da prihvatim to kao nešto normalno, što će proći. Znala sam odlično da im nekog posebnog leka nema, i da samo treba pomoći bebi da što lakše kroz njih prođe. Bez obzira na to - bilo je par potpuno bespotrebnih, paničnih poseta pedijatru. Imala sam faze premora, faze strašne tuge što nije sve onako kako smo planirali kad smo pravili bebu, što ne može baš sve kako ja mislim da bi trebalo... Ali, opet, i ta puna kuća je donela puno pomoći i olakšanja za mnoge stvari, na čemu sam ja stvarno zahvalna.
Iz ove perspektive, vidim da sam bila previše stegnuta, i da je trebalo da se postavim tako, pre svega prema sebi, a onda i ostalima - da budem malo odsečnija, žustrija, odlučnija. Čini mi se da je i ta moja nesigurnost i nemogućnost da se malo jasnije postavim prema drugima, rezultovala nervozom i kod mene, a i kod bebe, pa je bio plačljiviji nego što bi možda inače bio.
Naravno, sad je sve mnogo lakše, ja sam se opustila 300% u odnosu na početak, i sad već imam osećaj da sam ja ta koja je za svoje dete "glavna" (kao i njegov tata, naravno ).
U svakom slučaju, dosta toga sam naučila za sledeće dete, ili bar ja mislim da jesam, a videćemo kad i to dođe na red...

Mi smo planirali bebu, i u trenutku kad smo je napravili - sve je bilo idealno. Onda se odjednom izdešavala gomila loših stvari - finansijka kriza, meni je umrla majka, tako da sam prvi deo trudnoće provela uglavnom u strahu da moj stres ne naškodi detetu. Međutim, s druge strane, to me je držalo da ne potonem, jer sam stvarno, stvarno, želela da budem majka. Kad se Aleksandar rodio, pošto su me porodili carskim rezom - nisam ga odmah videla, i to je glavni razlog što mi je strašno krivo što se nisam prirodno porodila. Doneli su mi ga čim sam se probudila iz anestezije, a prva osećanja su bila neverica i nalet ogromne, stvarno neopisive sreće. Naravno, iskukala sam se filmski, izljubila ga, i jedva čekala da ga ponovo donesu. Posle toga sam, svaki put kad se sestra pojavi sa njim na vratima, osećala takvu sreću, uzbuđenje, i neku pozitivnu tremu, i prosto nisam mogla da se načudim kako je to malecko biće stvarno sad moje. I strašno sam bila ponosna što se rodilo takvo divno detence, što je pretrpeo sve stresove i histerije sa mnom. Nisam unapred imala neke posebne strahove oko toga kako ću i šta ću sa njim, ali sam se zato za prvo kupanje opasno preznojila. Uhvatila me je bila strašna frka, ali nisam nikako htela da odustanem. :)Bila sam oko svega malo ukočena, plašljiva, ali je moj dragi uvek i za sve bio tu, mnogo više nego što ovo naše društvo smatra da bi muškarac trebalo da bude.
Kad smo stigli kući... pa, bilo mi je malo komplikovano, jer smo došli u punu kuću, gde svako ima neku svoju ideju oko toga šta i kako treba sa bebom. Grčevi su nas dosta zezali, ali mi se čini da su oko toga svi oko mene paničili, a da sam jedino ja pokušala da budem što smirenija, i da prihvatim to kao nešto normalno, što će proći. Znala sam odlično da im nekog posebnog leka nema, i da samo treba pomoći bebi da što lakše kroz njih prođe. Bez obzira na to - bilo je par potpuno bespotrebnih, paničnih poseta pedijatru. Imala sam faze premora, faze strašne tuge što nije sve onako kako smo planirali kad smo pravili bebu, što ne može baš sve kako ja mislim da bi trebalo... Ali, opet, i ta puna kuća je donela puno pomoći i olakšanja za mnoge stvari, na čemu sam ja stvarno zahvalna.
Iz ove perspektive, vidim da sam bila previše stegnuta, i da je trebalo da se postavim tako, pre svega prema sebi, a onda i ostalima - da budem malo odsečnija, žustrija, odlučnija. Čini mi se da je i ta moja nesigurnost i nemogućnost da se malo jasnije postavim prema drugima, rezultovala nervozom i kod mene, a i kod bebe, pa je bio plačljiviji nego što bi možda inače bio.
Naravno, sad je sve mnogo lakše, ja sam se opustila 300% u odnosu na početak, i sad već imam osećaj da sam ja ta koja je za svoje dete "glavna" (kao i njegov tata, naravno ).
U svakom slučaju, dosta toga sam naučila za sledeće dete, ili bar ja mislim da jesam, a videćemo kad i to dođe na red...

Pa ovako...S obzirom da sam se ja porodila mesec dana ranije i to hitnim carskim..svoju bebu nisam videla 5 dana,tj.kada sam ja izasla iz porodilista,samo sam otisla do decijeg da ga vidim i otisla kuci,a on je ostao tamo jer je bio u inkubatoru..A dosli smo po njega nakon 3 dana..
Dok sam bila u porodilistu,bila sam totalno sama,on nije bio pored mene,niti sam mogla da ga podojim,a mleko je curelo na sve strane..Gledam sve majke su sa svojom decicom jedino ja sama..Tako da sam u jednom trenutku bila tako tuzna,a u drugom jako srecna,sto je on meni ziv i zdrav i da cu ga videti i zagrliti..
Taj dan kad smo dosli po njega,ne mogu da opisem taj osecaj,pitala sam se da li je to moj sinci,uzela sam ga u narucije i zagrlila ..Bila sam tako srecna,kao nikad..nisam ga ispustala..
Inace ti prvi dani su mi bili malo teski,jer nisam znala,kako sta,ipak prvo dete,jel?Pa je tu bilo i plakanja,i nerviranja sto nije mogao da uhvati sisu,jer je bio mali i slab,.Ali kako su dani prolazili,sve je bilo ok..opustila sam se kao da nisam mama prvi put..
I tako jos bi svasta po nesto pisala,ali to je dovoljno...

ja sam se posle porođaja od 16 sati osećala super.
samo kad se završilo...
bebana sam prepoznala xD još dok su ga među bebama donosili, toliko liči na oca. i nešto je najlepše što sam u životu videla. sećam se svega tog prvog trenutka. ono jbt odakle se ti stvori. a slađi je nego što sam mogla i da poželim.
zbog maltretmana u betaniji i mojih zdravstvenih neprilika, praćenih duplim smenama mog muža prva dva meseca su mi trajala godinama.
treba se za sve izveštiti od previjanja, prepoznavanja grčića, uspavljivanja do samostalnog kupanja.
sada je on mali dečak i uživamo maksimalno.

Ja sam se stvarno osecala nekako blazeno kad sam se porodila. Kao da sam osetila neko veliko olaksanje pomesano sa srecom, ne znam ni sama kako to da opisem. Snasla sam se milion puta bolje nego sto sam ikada i mislila da cu. U porodilistu sam bila nedelju dana i tu sam naucila da ga presvucem, stavim na siku, nekako sam se oslobodila, nije me bilo strah da ga uzmem, mazim, nosim (mada kad sam ga prvi put presvlacila lepo sam mu se izvinula i rekla da mama to prvi put radi i da nema pojma sta ce i kako). Toliko brzo prodje taj period da mi se sad cini da sam ga ovolikog rodila . Valjda sve te emocije, ludilo, frka, trka i vreme prodje, a ne znam kad pre...

Mi smo planirali bebu, i u trenutku kad smo je napravili - sve je bilo idealno. Onda se odjednom izdešavala gomila loših stvari - finansijka kriza, meni je umrla majka, tako da sam prvi deo trudnoće provela uglavnom u strahu da moj stres ne naškodi detetu. Međutim, s druge strane, to me je držalo da ne potonem, jer sam stvarno, stvarno, želela da budem majka. Kad se Aleksandar rodio, pošto su me porodili carskim rezom - nisam ga odmah videla, i to je glavni razlog što mi je strašno krivo što se nisam prirodno porodila. Doneli su mi ga čim sam se probudila iz anestezije, a prva osećanja su bila neverica i nalet ogromne, stvarno neopisive sreće. Naravno, iskukala sam se filmski, izljubila ga, i jedva čekala da ga ponovo donesu. Posle toga sam, svaki put kad se sestra pojavi sa njim na vratima, osećala takvu sreću, uzbuđenje, i neku pozitivnu tremu, i prosto nisam mogla da se načudim kako je to malecko biće stvarno sad moje. I strašno sam bila ponosna što se rodilo takvo divno detence, što je pretrpeo sve stresove i histerije sa mnom. Nisam unapred imala neke posebne strahove oko toga kako ću i šta ću sa njim, ali sam se zato za prvo kupanje opasno preznojila. Uhvatila me je bila strašna frka, ali nisam nikako htela da odustanem. :)Bila sam oko svega malo ukočena, plašljiva, ali je moj dragi uvek i za sve bio tu, mnogo više nego što ovo naše društvo smatra da bi muškarac trebalo da bude.
Kad smo stigli kući... pa, bilo mi je malo komplikovano, jer smo došli u punu kuću, gde svako ima neku svoju ideju oko toga šta i kako treba sa bebom. Grčevi su nas dosta zezali, ali mi se čini da su oko toga svi oko mene paničili, a da sam jedino ja pokušala da budem što smirenija, i da prihvatim to kao nešto normalno, što će proći. Znala sam odlično da im nekog posebnog leka nema, i da samo treba pomoći bebi da što lakše kroz njih prođe. Bez obzira na to - bilo je par potpuno bespotrebnih, paničnih poseta pedijatru. Imala sam faze premora, faze strašne tuge što nije sve onako kako smo planirali kad smo pravili bebu, što ne može baš sve kako ja mislim da bi trebalo... Ali, opet, i ta puna kuća je donela puno pomoći i olakšanja za mnoge stvari, na čemu sam ja stvarno zahvalna.
Iz ove perspektive, vidim da sam bila previše stegnuta, i da je trebalo da se postavim tako, pre svega prema sebi, a onda i ostalima - da budem malo odsečnija, žustrija, odlučnija. Čini mi se da je i ta moja nesigurnost i nemogućnost da se malo jasnije postavim prema drugima, rezultovala nervozom i kod mene, a i kod bebe, pa je bio plačljiviji nego što bi možda inače bio.
Naravno, sad je sve mnogo lakše, ja sam se opustila 300% u odnosu na početak, i sad već imam osećaj da sam ja ta koja je za svoje dete "glavna" (kao i njegov tata, naravno ).
U svakom slučaju, dosta toga sam naučila za sledeće dete, ili bar ja mislim da jesam, a videćemo kad i to dođe na red...

Mi smo planirali bebu, i u trenutku kad smo je napravili - sve je bilo idealno. Onda se odjednom izdešavala gomila loših stvari - finansijka kriza, meni je umrla majka, tako da sam prvi deo trudnoće provela uglavnom u strahu da moj stres ne naškodi detetu. Međutim, s druge strane, to me je držalo da ne potonem, jer sam stvarno, stvarno, želela da budem majka. Kad se Aleksandar rodio, pošto su me porodili carskim rezom - nisam ga odmah videla, i to je glavni razlog što mi je strašno krivo što se nisam prirodno porodila. Doneli su mi ga čim sam se probudila iz anestezije, a prva osećanja su bila neverica i nalet ogromne, stvarno neopisive sreće. Naravno, iskukala sam se filmski, izljubila ga, i jedva čekala da ga ponovo donesu. Posle toga sam, svaki put kad se sestra pojavi sa njim na vratima, osećala takvu sreću, uzbuđenje, i neku pozitivnu tremu, i prosto nisam mogla da se načudim kako je to malecko biće stvarno sad moje. I strašno sam bila ponosna što se rodilo takvo divno detence, što je pretrpeo sve stresove i histerije sa mnom. Nisam unapred imala neke posebne strahove oko toga kako ću i šta ću sa njim, ali sam se zato za prvo kupanje opasno preznojila. Uhvatila me je bila strašna frka, ali nisam nikako htela da odustanem. :)Bila sam oko svega malo ukočena, plašljiva, ali je moj dragi uvek i za sve bio tu, mnogo više nego što ovo naše društvo smatra da bi muškarac trebalo da bude.
Kad smo stigli kući... pa, bilo mi je malo komplikovano, jer smo došli u punu kuću, gde svako ima neku svoju ideju oko toga šta i kako treba sa bebom. Grčevi su nas dosta zezali, ali mi se čini da su oko toga svi oko mene paničili, a da sam jedino ja pokušala da budem što smirenija, i da prihvatim to kao nešto normalno, što će proći. Znala sam odlično da im nekog posebnog leka nema, i da samo treba pomoći bebi da što lakše kroz njih prođe. Bez obzira na to - bilo je par potpuno bespotrebnih, paničnih poseta pedijatru. Imala sam faze premora, faze strašne tuge što nije sve onako kako smo planirali kad smo pravili bebu, što ne može baš sve kako ja mislim da bi trebalo... Ali, opet, i ta puna kuća je donela puno pomoći i olakšanja za mnoge stvari, na čemu sam ja stvarno zahvalna.
Iz ove perspektive, vidim da sam bila previše stegnuta, i da je trebalo da se postavim tako, pre svega prema sebi, a onda i ostalima - da budem malo odsečnija, žustrija, odlučnija. Čini mi se da je i ta moja nesigurnost i nemogućnost da se malo jasnije postavim prema drugima, rezultovala nervozom i kod mene, a i kod bebe, pa je bio plačljiviji nego što bi možda inače bio.
Naravno, sad je sve mnogo lakše, ja sam se opustila 300% u odnosu na početak, i sad već imam osećaj da sam ja ta koja je za svoje dete "glavna" (kao i njegov tata, naravno ).
U svakom slučaju, dosta toga sam naučila za sledeće dete, ili bar ja mislim da jesam, a videćemo kad i to dođe na red...

Kada je izasla iz mene pocela sam da placem i pet puta sam pitala mog muza da li je sve uredu ( misleci na moje strahove dok je jos bila u stomaku, 10 prstiju i ostalo... Sta mi se sve motalo po glavi to samo ja znam)... On mi je na kraju rekao, ma uredu je zasto pitas toliko puta sve je uredu sa bebom.
Ja sam govorila kako je lepa, onako izdalekam onda su mi je doneli i podojila sam je. Kasnije kad su me odveli u sobu i nju sa mnom, ja se zapitah cije je ovo dete ovako crnomanjasto, ocekivala sam da ce biti kao ja kad sam bila mala okrugla i plave kose, ... A ona totalna suprotnost mojim ocekivanjima, i zamisljanjima pre porodjaja. I onda sam pokusavala da nadjem nesto od mog muza i od mene u njoj, ali nisam uspevala.
I onda sam govorila mojoj mami kako je smesna i ruzna (znam, znam ..nije lepo od mene)... I tako prvih dana ja sam je gledala tako smesnu,.... I nisam ni mogla da pretpostavim kako ce za 12 dana da se promeni, da joj se lice promeni i formira i sada mi je najsladja na svetu!
I dalje mi ne lici na nas,... Mada ponekad vidim nesto moje, vise mi lici na moju sestru kad je bila mala.

Sto se tice ostalog, samo proveravam dise li, nocu kako spava... Okrece li se, da se nije prevrnula na stomak, ... Milion strahova.... A valjda je sve to normalno, opusticu se kad malo ojaca i poraste jos koji mesec. A mozda ni tad...

Mi smo planirali bebu, i u trenutku kad smo je napravili - sve je bilo idealno. Onda se odjednom izdešavala gomila loših stvari - finansijka kriza, meni je umrla majka, tako da sam prvi deo trudnoće provela uglavnom u strahu da moj stres ne naškodi detetu. Međutim, s druge strane, to me je držalo da ne potonem, jer sam stvarno, stvarno, želela da budem majka. Kad se Aleksandar rodio, pošto su me porodili carskim rezom - nisam ga odmah videla, i to je glavni razlog što mi je strašno krivo što se nisam prirodno porodila. Doneli su mi ga čim sam se probudila iz anestezije, a prva osećanja su bila neverica i nalet ogromne, stvarno neopisive sreće. Naravno, iskukala sam se filmski, izljubila ga, i jedva čekala da ga ponovo donesu. Posle toga sam, svaki put kad se sestra pojavi sa njim na vratima, osećala takvu sreću, uzbuđenje, i neku pozitivnu tremu, i prosto nisam mogla da se načudim kako je to malecko biće stvarno sad moje. I strašno sam bila ponosna što se rodilo takvo divno detence, što je pretrpeo sve stresove i histerije sa mnom. Nisam unapred imala neke posebne strahove oko toga kako ću i šta ću sa njim, ali sam se zato za prvo kupanje opasno preznojila. Uhvatila me je bila strašna frka, ali nisam nikako htela da odustanem. :)Bila sam oko svega malo ukočena, plašljiva, ali je moj dragi uvek i za sve bio tu, mnogo više nego što ovo naše društvo smatra da bi muškarac trebalo da bude.
Kad smo stigli kući... pa, bilo mi je malo komplikovano, jer smo došli u punu kuću, gde svako ima neku svoju ideju oko toga šta i kako treba sa bebom. Grčevi su nas dosta zezali, ali mi se čini da su oko toga svi oko mene paničili, a da sam jedino ja pokušala da budem što smirenija, i da prihvatim to kao nešto normalno, što će proći. Znala sam odlično da im nekog posebnog leka nema, i da samo treba pomoći bebi da što lakše kroz njih prođe. Bez obzira na to - bilo je par potpuno bespotrebnih, paničnih poseta pedijatru. Imala sam faze premora, faze strašne tuge što nije sve onako kako smo planirali kad smo pravili bebu, što ne može baš sve kako ja mislim da bi trebalo... Ali, opet, i ta puna kuća je donela puno pomoći i olakšanja za mnoge stvari, na čemu sam ja stvarno zahvalna.
Iz ove perspektive, vidim da sam bila previše stegnuta, i da je trebalo da se postavim tako, pre svega prema sebi, a onda i ostalima - da budem malo odsečnija, žustrija, odlučnija. Čini mi se da je i ta moja nesigurnost i nemogućnost da se malo jasnije postavim prema drugima, rezultovala nervozom i kod mene, a i kod bebe, pa je bio plačljiviji nego što bi možda inače bio.
Naravno, sad je sve mnogo lakše, ja sam se opustila 300% u odnosu na početak, i sad već imam osećaj da sam ja ta koja je za svoje dete "glavna" (kao i njegov tata, naravno ).
U svakom slučaju, dosta toga sam naučila za sledeće dete, ili bar ja mislim da jesam, a videćemo kad i to dođe na red...

Mi smo planirali bebu, i u trenutku kad smo je napravili - sve je bilo idealno. Onda se odjednom izdešavala gomila loših stvari - finansijka kriza, meni je umrla majka, tako da sam prvi deo trudnoće provela uglavnom u strahu da moj stres ne naškodi detetu. Međutim, s druge strane, to me je držalo da ne potonem, jer sam stvarno, stvarno, želela da budem majka. Kad se Aleksandar rodio, pošto su me porodili carskim rezom - nisam ga odmah videla, i to je glavni razlog što mi je strašno krivo što se nisam prirodno porodila. Doneli su mi ga čim sam se probudila iz anestezije, a prva osećanja su bila neverica i nalet ogromne, stvarno neopisive sreće. Naravno, iskukala sam se filmski, izljubila ga, i jedva čekala da ga ponovo donesu. Posle toga sam, svaki put kad se sestra pojavi sa njim na vratima, osećala takvu sreću, uzbuđenje, i neku pozitivnu tremu, i prosto nisam mogla da se načudim kako je to malecko biće stvarno sad moje. I strašno sam bila ponosna što se rodilo takvo divno detence, što je pretrpeo sve stresove i histerije sa mnom. Nisam unapred imala neke posebne strahove oko toga kako ću i šta ću sa njim, ali sam se zato za prvo kupanje opasno preznojila. Uhvatila me je bila strašna frka, ali nisam nikako htela da odustanem. :)Bila sam oko svega malo ukočena, plašljiva, ali je moj dragi uvek i za sve bio tu, mnogo više nego što ovo naše društvo smatra da bi muškarac trebalo da bude.
Kad smo stigli kući... pa, bilo mi je malo komplikovano, jer smo došli u punu kuću, gde svako ima neku svoju ideju oko toga šta i kako treba sa bebom. Grčevi su nas dosta zezali, ali mi se čini da su oko toga svi oko mene paničili, a da sam jedino ja pokušala da budem što smirenija, i da prihvatim to kao nešto normalno, što će proći. Znala sam odlično da im nekog posebnog leka nema, i da samo treba pomoći bebi da što lakše kroz njih prođe. Bez obzira na to - bilo je par potpuno bespotrebnih, paničnih poseta pedijatru. Imala sam faze premora, faze strašne tuge što nije sve onako kako smo planirali kad smo pravili bebu, što ne može baš sve kako ja mislim da bi trebalo... Ali, opet, i ta puna kuća je donela puno pomoći i olakšanja za mnoge stvari, na čemu sam ja stvarno zahvalna.
Iz ove perspektive, vidim da sam bila previše stegnuta, i da je trebalo da se postavim tako, pre svega prema sebi, a onda i ostalima - da budem malo odsečnija, žustrija, odlučnija. Čini mi se da je i ta moja nesigurnost i nemogućnost da se malo jasnije postavim prema drugima, rezultovala nervozom i kod mene, a i kod bebe, pa je bio plačljiviji nego što bi možda inače bio.
Naravno, sad je sve mnogo lakše, ja sam se opustila 300% u odnosu na početak, i sad već imam osećaj da sam ja ta koja je za svoje dete "glavna" (kao i njegov tata, naravno ).
U svakom slučaju, dosta toga sam naučila za sledeće dete, ili bar ja mislim da jesam, a videćemo kad i to dođe na red...

Mi smo planirali bebu, i u trenutku kad smo je napravili - sve je bilo idealno. Onda se odjednom izdešavala gomila loših stvari - finansijka kriza, meni je umrla majka, tako da sam prvi deo trudnoće provela uglavnom u strahu da moj stres ne naškodi detetu. Međutim, s druge strane, to me je držalo da ne potonem, jer sam stvarno, stvarno, želela da budem majka. Kad se Aleksandar rodio, pošto su me porodili carskim rezom - nisam ga odmah videla, i to je glavni razlog što mi je strašno krivo što se nisam prirodno porodila. Doneli su mi ga čim sam se probudila iz anestezije, a prva osećanja su bila neverica i nalet ogromne, stvarno neopisive sreće. Naravno, iskukala sam se filmski, izljubila ga, i jedva čekala da ga ponovo donesu. Posle toga sam, svaki put kad se sestra pojavi sa njim na vratima, osećala takvu sreću, uzbuđenje, i neku pozitivnu tremu, i prosto nisam mogla da se načudim kako je to malecko biće stvarno sad moje. I strašno sam bila ponosna što se rodilo takvo divno detence, što je pretrpeo sve stresove i histerije sa mnom. Nisam unapred imala neke posebne strahove oko toga kako ću i šta ću sa njim, ali sam se zato za prvo kupanje opasno preznojila. Uhvatila me je bila strašna frka, ali nisam nikako htela da odustanem. :)Bila sam oko svega malo ukočena, plašljiva, ali je moj dragi uvek i za sve bio tu, mnogo više nego što ovo naše društvo smatra da bi muškarac trebalo da bude.
Kad smo stigli kući... pa, bilo mi je malo komplikovano, jer smo došli u punu kuću, gde svako ima neku svoju ideju oko toga šta i kako treba sa bebom. Grčevi su nas dosta zezali, ali mi se čini da su oko toga svi oko mene paničili, a da sam jedino ja pokušala da budem što smirenija, i da prihvatim to kao nešto normalno, što će proći. Znala sam odlično da im nekog posebnog leka nema, i da samo treba pomoći bebi da što lakše kroz njih prođe. Bez obzira na to - bilo je par potpuno bespotrebnih, paničnih poseta pedijatru. Imala sam faze premora, faze strašne tuge što nije sve onako kako smo planirali kad smo pravili bebu, što ne može baš sve kako ja mislim da bi trebalo... Ali, opet, i ta puna kuća je donela puno pomoći i olakšanja za mnoge stvari, na čemu sam ja stvarno zahvalna.
Iz ove perspektive, vidim da sam bila previše stegnuta, i da je trebalo da se postavim tako, pre svega prema sebi, a onda i ostalima - da budem malo odsečnija, žustrija, odlučnija. Čini mi se da je i ta moja nesigurnost i nemogućnost da se malo jasnije postavim prema drugima, rezultovala nervozom i kod mene, a i kod bebe, pa je bio plačljiviji nego što bi možda inače bio.
Naravno, sad je sve mnogo lakše, ja sam se opustila 300% u odnosu na početak, i sad već imam osećaj da sam ja ta koja je za svoje dete "glavna" (kao i njegov tata, naravno ).
U svakom slučaju, dosta toga sam naučila za sledeće dete, ili bar ja mislim da jesam, a videćemo kad i to dođe na red...

Mi smo planirali bebu, i u trenutku kad smo je napravili - sve je bilo idealno. Onda se odjednom izdešavala gomila loših stvari - finansijka kriza, meni je umrla majka, tako da sam prvi deo trudnoće provela uglavnom u strahu da moj stres ne naškodi detetu. Međutim, s druge strane, to me je držalo da ne potonem, jer sam stvarno, stvarno, želela da budem majka. Kad se Aleksandar rodio, pošto su me porodili carskim rezom - nisam ga odmah videla, i to je glavni razlog što mi je strašno krivo što se nisam prirodno porodila. Doneli su mi ga čim sam se probudila iz anestezije, a prva osećanja su bila neverica i nalet ogromne, stvarno neopisive sreće. Naravno, iskukala sam se filmski, izljubila ga, i jedva čekala da ga ponovo donesu. Posle toga sam, svaki put kad se sestra pojavi sa njim na vratima, osećala takvu sreću, uzbuđenje, i neku pozitivnu tremu, i prosto nisam mogla da se načudim kako je to malecko biće stvarno sad moje. I strašno sam bila ponosna što se rodilo takvo divno detence, što je pretrpeo sve stresove i histerije sa mnom. Nisam unapred imala neke posebne strahove oko toga kako ću i šta ću sa njim, ali sam se zato za prvo kupanje opasno preznojila. Uhvatila me je bila strašna frka, ali nisam nikako htela da odustanem. :)Bila sam oko svega malo ukočena, plašljiva, ali je moj dragi uvek i za sve bio tu, mnogo više nego što ovo naše društvo smatra da bi muškarac trebalo da bude.
Kad smo stigli kući... pa, bilo mi je malo komplikovano, jer smo došli u punu kuću, gde svako ima neku svoju ideju oko toga šta i kako treba sa bebom. Grčevi su nas dosta zezali, ali mi se čini da su oko toga svi oko mene paničili, a da sam jedino ja pokušala da budem što smirenija, i da prihvatim to kao nešto normalno, što će proći. Znala sam odlično da im nekog posebnog leka nema, i da samo treba pomoći bebi da što lakše kroz njih prođe. Bez obzira na to - bilo je par potpuno bespotrebnih, paničnih poseta pedijatru. Imala sam faze premora, faze strašne tuge što nije sve onako kako smo planirali kad smo pravili bebu, što ne može baš sve kako ja mislim da bi trebalo... Ali, opet, i ta puna kuća je donela puno pomoći i olakšanja za mnoge stvari, na čemu sam ja stvarno zahvalna.
Iz ove perspektive, vidim da sam bila previše stegnuta, i da je trebalo da se postavim tako, pre svega prema sebi, a onda i ostalima - da budem malo odsečnija, žustrija, odlučnija. Čini mi se da je i ta moja nesigurnost i nemogućnost da se malo jasnije postavim prema drugima, rezultovala nervozom i kod mene, a i kod bebe, pa je bio plačljiviji nego što bi možda inače bio.
Naravno, sad je sve mnogo lakše, ja sam se opustila 300% u odnosu na početak, i sad već imam osećaj da sam ja ta koja je za svoje dete "glavna" (kao i njegov tata, naravno ).
U svakom slučaju, dosta toga sam naučila za sledeće dete, ili bar ja mislim da jesam, a videćemo kad i to dođe na red...

Mi smo planirali bebu, i u trenutku kad smo je napravili - sve je bilo idealno. Onda se odjednom izdešavala gomila loših stvari - finansijka kriza, meni je umrla majka, tako da sam prvi deo trudnoće provela uglavnom u strahu da moj stres ne naškodi detetu. Međutim, s druge strane, to me je držalo da ne potonem, jer sam stvarno, stvarno, želela da budem majka. Kad se Aleksandar rodio, pošto su me porodili carskim rezom - nisam ga odmah videla, i to je glavni razlog što mi je strašno krivo što se nisam prirodno porodila. Doneli su mi ga čim sam se probudila iz anestezije, a prva osećanja su bila neverica i nalet ogromne, stvarno neopisive sreće. Naravno, iskukala sam se filmski, izljubila ga, i jedva čekala da ga ponovo donesu. Posle toga sam, svaki put kad se sestra pojavi sa njim na vratima, osećala takvu sreću, uzbuđenje, i neku pozitivnu tremu, i prosto nisam mogla da se načudim kako je to malecko biće stvarno sad moje. I strašno sam bila ponosna što se rodilo takvo divno detence, što je pretrpeo sve stresove i histerije sa mnom. Nisam unapred imala neke posebne strahove oko toga kako ću i šta ću sa njim, ali sam se zato za prvo kupanje opasno preznojila. Uhvatila me je bila strašna frka, ali nisam nikako htela da odustanem. :)Bila sam oko svega malo ukočena, plašljiva, ali je moj dragi uvek i za sve bio tu, mnogo više nego što ovo naše društvo smatra da bi muškarac trebalo da bude.
Kad smo stigli kući... pa, bilo mi je malo komplikovano, jer smo došli u punu kuću, gde svako ima neku svoju ideju oko toga šta i kako treba sa bebom. Grčevi su nas dosta zezali, ali mi se čini da su oko toga svi oko mene paničili, a da sam jedino ja pokušala da budem što smirenija, i da prihvatim to kao nešto normalno, što će proći. Znala sam odlično da im nekog posebnog leka nema, i da samo treba pomoći bebi da što lakše kroz njih prođe. Bez obzira na to - bilo je par potpuno bespotrebnih, paničnih poseta pedijatru. Imala sam faze premora, faze strašne tuge što nije sve onako kako smo planirali kad smo pravili bebu, što ne može baš sve kako ja mislim da bi trebalo... Ali, opet, i ta puna kuća je donela puno pomoći i olakšanja za mnoge stvari, na čemu sam ja stvarno zahvalna.
Iz ove perspektive, vidim da sam bila previše stegnuta, i da je trebalo da se postavim tako, pre svega prema sebi, a onda i ostalima - da budem malo odsečnija, žustrija, odlučnija. Čini mi se da je i ta moja nesigurnost i nemogućnost da se malo jasnije postavim prema drugima, rezultovala nervozom i kod mene, a i kod bebe, pa je bio plačljiviji nego što bi možda inače bio.
Naravno, sad je sve mnogo lakše, ja sam se opustila 300% u odnosu na početak, i sad već imam osećaj da sam ja ta koja je za svoje dete "glavna" (kao i njegov tata, naravno ).
U svakom slučaju, dosta toga sam naučila za sledeće dete, ili bar ja mislim da jesam, a videćemo kad i to dođe na red...