Moja pesmica

Cao :)) ovo ce biti poduza prica  ja imam punih 36 godina, i u 9.sam nedelji prve trudnoce. Ostala sam trudna iz prvog, da ne kazem nultog puta jer nismo ni pokusavali nego prosto prestali da pazimo, nisam ni gledala da li su mi plodni dani. Ja licno nisam zelela dete do sada. Bavila sam se svojom karijerom, putovala, i zivela kako sam htela, ostvarila bas sve u zivotu i vise od toga. Nisam zelela porodican zivot, obaveze jednostavno, i stojim iza svoje odluke. Bila sam vise nego spremna na to da necu moci lako da ostanem u dr.stanju u ovim godinama (partner 43god), ali nisam bila sigurna da li bih ikada isla na vestacku oplodnju. I eto, uboli iz prve. Doduse ciklus mi je redovan kao sat ceo zivot, hormoni i zdravlje savrseni, uprkos mom boemskom nacinu zivota :)) Ja cak imam i veliki miom na materici na spoljnom zidu, nisam htela da ga operisem. Trudnocu podnosim relativno tesko jer sam navikla da zivim 100 na sat a sada ne mogu nista od toga, umorna sam, otecena, povracam, emocije su mi kao na roler kosteru. Ima dana kad se pitam da li sam zaista ovo zelela. Na srecu imam predivnog partnera koji ovo sve prolazi sa mnom kroz smeh i salu, ne pritiska me i ne osudjuje moje hormonske izlive besa i placa,  jos vise smo se zblizili i bas uzivamo u promenama. Da nije on takav kakav je, ne bih ni pomislila da ostanem u drugom stanju. Ovako znam da cemo mi uraditi sve kako nama odgovara i napraviti zivot u kome ce nam biti udobno sa nasim detetom. Buduci da smo u ovim godinama nemamo vise finanskijskih problema, sto je takodje faktor zasto mi nije padalo na pamet da stvaram porodicu ranije. Nadam se da cu se snaci u novoj zivotnoj ulozi, a imam i podrsku sa svih strana sto je jako bitno. Eto, nije sve tako crno cak i kada se u mojim godinama odlucite svesno na ovakav korak. Sada znam tacno ko sam, sta sam i gde idem, a do 35.godine sam bila poprilicno nezrela. Svu srecu vam zelim.

Jao kakva šteta za ovaj forum, koji je nama početnicima u roditeljstvu bio noćima prva pomoć a Bogami i ubijanje dosade, ćaskanje pa čak i (ne)retko raspravljanje. Doduše i puno lepog!
Ne bih znala ni da nabrojim silu žena koje su svoje slobodno vreme ostavljale na stranicama ovog foruma(koliko vidim te stranice i dalje ne postoje na zalost). 
Uglavnom, svratih samo da potražim temu koja me trenutno zanima, što naravno ne nađoh, a kao jedna od baaaš starih članica ponese me trenutak pa samo da vas pozdravim(ako je još ko ostao od ekipe koja me se seća)

Hellooooo!
Pa gdje ste, žene drage!
Imala sam potrebu da se javnem...ovaj forum mi je mnogo značio kad sam rodila prvo dijete, a bogami i kasnije...toliko divnih, pametnih žena, sjajnih savjeta, razmjene iskustava, svega lijepog... i žao mi je što više nije aktivan kao nekada.
Ni ja nemam vremena da pišem, priznajem, stisle obaveze....kako djeca rastu i one se nagomilavaju...a ja mislila da je najteže kad su klinci mali, kad ono međutim jok hahah
Leni, Brezice...samo naprijed u tome što ste zamislile!
Divno je imati troje djece...a vjerujem da je još ljepše sa četvoro! Moj život je sada sa troje djece dobio pun smisao...to je ono što sam htjela, šta mi je srce htjelo i zato kažem idite i vi tamo gdje vas ono vodi i nećete pogriješiti!
Pošto sam već na ovoj temi, gdje su stare članice? Javljaju li se?
P.S. Leni, treba mi od tebe preporuka za neku plesnu školicu za moje curice...javi se u nekoj prikladnoj temi, ili ovdje, kako god.
Pozdrav za sve moje stare drage  forumašice

Grozne stvari su se uvek desavale. Zahvaljujuci telefonima, netu, mi za to sve sada saznamo. Nemojte biti u zabludi kako je tehnologija donela zlo. Ne, ona mozda pomaze da se to rasiri. Pa svi znamo za stari Rim i bludnicenje sa decom. Pa onda srednji vek i sta se sve tada desavalo. Decu treba cuvati i da, kontrolisati. Nas posao je da ih cuvamo dokle god mozemo.
Sto se spavanja tice, ni ja nisam za to. Ne mogu dobro poznavati nekog da bih dete bezbrizno pustila celu noc

Ja se nisam ni odlogovala jos :-D

Ja se nisam ni odlogovala jos :-D

*Ja sam jedva ubola šifru

Ja se nisam ni odlogovala jos :-D

Моја прича је оваква: долазимо колима трудна жена и ја пред породилиште КБЦ Звездара у три ујутро, лупам на једна врата, закључана, трчим до других 30м даље-закључана. Лупам, излази после мало времена чувар једини, нигде живе душе. Жена изашла из кола код првих врата и не може ни да коракне, не може ни да седне назад па да идемо колима у рикверц. Крећемо пар метара одједном се укопа и почиње да виче: ааах! Беба је кренула!...Сестра дошла с колицима, оним креветом на точкове и стала изнад других степеница, не може да спусти колица јер нема стазе. Стојим укипљен, немам појма шта да урадим, чувар и сестра ме бело гледају, супруга виче из све снаге јер јој је кренуо порођај, на крају више из очајања него од памети узимам је у руке, има скоро 80 кила трудна и носим преко изломљених једних степеница, па преко других на колица. То траје прилично, једва померам ногу пред ногу, миц по миц, полако једва успем да се попнем и на друге степенице, она јечи сво време. Рука ме боли и данас јер сам ваљда истегао лигаменте ваљда као они људи који кад је саобраћајна несрећа, од неке додатне снаге подигну рукама аутомобил. Гурам са сестром колица до лифта, па на спрат, кажу ми дај торбе, трчим до кола, враћам се за 3 минута и чујем сестре како вичу и бебин плач. Значи жена се породила након 5 минута од уласка у болницу. Једно питање на које немам одговор је - шта би било да нисам успео да подигнем супругу и да је унесем? Ова болница уопште нема одговор на тако једноставан проблем- шта ако жени крене порођај пре доласка у болницу, како је унети? Лимене стазе за колица коштају неколико стотина евра, реновирање степеника ваљда исто да не буду као бабини зуби. Ако држави ово није приоритет онда не знам шта јесте. Онда би се могла стаза направити са 2% од плата радника. Да сам ја управник болнице финансирао бих је лично, небих дозволио да ми мужеви уносе жене користећи надљудску снагу извучену из нагомиланог стреса. После видим изнад шалтера плакету за "најбољи пријем у болницу", не знам на шта се ово односи, ваљда на љубазност кад неко дође сам до шалтера.
Супруга оцењује бабице и сестре високим оценама, десетком, ја јој верујем, за пријем то јест спремност за ванредне ситуације дајемо много мању оцену, минималну. Оцене заправо нема, јер је у питању права срамота за здравство и једну установу овог типа.
Далибор Шкорић 

Ovde neka teška tišina. E pa da vam se javim sa lepim vestima. Ko je duže na forumu zna da sam imala 3 VTO,prva biohemijska,druge dve beta 0. I tako godinu dana od poslednje VTO kad smo oboje digli ruke i uživali u životu meni se dese ||  Želim i vama svima da što pre vidite svoje || ili velike Bete. Vuuučem vas sve...

Citam recepte juce iz knjige za kuhanje, tako listam, dodje sin pa i on gleda, prelistava,gleda slike pa kaze ‚sto je ova knjiga ukusna‘

Jelena, te školice sporta su super u vašem uzrastu. I moji su išli. Bilo je super što su prošle godine bili zajedno u grupi i treneri su bili sjajni, sve je bila igra. Jednom nedeljno po sat vremena. Stvaro se sada pitam što je nisam odvela da tamo nastavi. Ta sala nam je čak i u komšiluku. Posebno nam je mnogo značilo tokom jeseni i zime, kada nismo išli često na igralište.
Inače, kad god razmišljam o "sportu" za malu decu brzo me isfrustrira činjenica da to uopšte mora da se organizuje. Današnja gradska deca su prilično osakaćena modernim stilom života. Nemaju više najosnovniju slobodu kretanja i sve mora da im se veštački osmisli. Srećni su oni koji još uvek mogu da jurcaju sa drugarima po ulici ili velikom dvorištu, penju se na drveće, provlače kroz žbunje. Mi ostali možemo biti zadovoljni ako uspemo da izdvojimo vreme i pružimo deci privid te slobode, na igralištu. A upravo to vreme je najveći luksuz. 

K.je odsustvovao čak i mesec dana odjednom, pa je po povratku zakmečao malo, više reda radi. Znači, trebalo nam je okruglo tri meseca, od kojih je zaista išao možda mesec i po, da potpuno zavoli vrtić i da sada već sam utrčava u sobicu kod drugara. Mnogo je lepo kada vidiš da ti je dete srećno i da uživa. Da nema bolesti, bilo bi još lepše. A kao juče da je bilo kada sam se sekirala kako će se navići. Bude tu faza i faza, ali u proseku treba nekoliko meseci da sve bude kako treba.

Pocela sam da saljem Luni subliminalne poruke dok ucimo slova, i izgleda da pali! Napisala sam joj slova na kartoncice pa ih nosimo kad idemo u parkic i to joj je sad glavna zanimacija. I tako npr. izvuce slovo J, a ja je pitam: "KoJJJJJJe JJJJJJJe to slovo? JJJJJJJe l' znas?" i ona vikne: "J!", onda izvucemo Z (kao zaba), pa ja pitam: "ZZZZZZeno BoZZZZZZija, sta je tu naZZZZZvrljano?", ona vikne: "Z!", ali kad smo izvukle DZ to je bilo veselo Srecom setih se: "A DZaba ga bilo, sta je to?" i opet je skontala Videcemo da li ce nesto tako i zapamtiti

Ni u jednom momentu ga nismo forsirali ni za šta.
On je sam pokazao interesovanje i pitao. Prvo je naučio brojeve, to mu je stvarno bilo kao da je otkrio Ameriku i čitao tablice na kolima, a onda je video i slova na tablicama pa pitao za njih i tako je sve počelo. Kupila sam mu gumena slova. Imam snimak još kad je bio bebče, pa govori slova. Tad još nije znao ni sva da izgovori kako treba.



(ovo ću skinuti za par sati, pa ako nekoga zanima, neka pogleda)



Kao što je većina rekla, nisu sva deca ista. B. je prosto to jako zanimalo. Sad ga zanima da ide na igralište i da se igra sa decom najviše. Sve ostalo je manje bitno trenutno i to maksimalno poštujemo i mm i ja.

Mislim da je osnovni problem sto volim da idem gola po stanu, a to ne mogu pred mojim i tudjim roditeljima. A i volim seks na sred dnevne sobe, al svekrva tu uvek cita knjige, tako da nekima visak slobodnog vremena nije problem

Mi živimo u zajednici, tj. imamo dupleks stan sa mm roditeljima. On je jedinac, a svekrva i svekar su sasvim ok ljudi. Ponekad me malo nervira svekrva što mi puno pomaže oko kućnih poslova i ne da da ja ništa radim, pogotovo u trudnoći. Imaju razumevanja za sve, za sve se lepo dogovaramo, a ono što mi se najviše sviđa je osećaj da znaju da se povuku kada nam dođu gosti ili kada vide da mm i ja hoćemo da budemo sami. Čuvaju Mihajla, igraju se sa njim, šetaju napolju. Oboje su u penziji, ali imaju svoje hobije i vrlo su društveno aktivni. Svekrva je bila učiteljica i lepo zna da se postavi prema deci, Mihajlo je obožava, a svekar je arhitekta i sam zna sve da napravi od drveta. Reparirao je mm krevetac za Mihajla, napravio mi komodu sa daskom za presvlačenje, pa neke police, našu kuhinju, pomagao je i mm, ali svekar je to sve osmislio. Oni mene doživljavaju kao ćerku, svuda se hvale sa mnom, ističu koliko me vole, pa mi bude i malo neprijatno. Sada kako sam trudna, i ne radim oboje, tj. svo troje mi ugađaju, svekrva sprema stan, svekar ide u kupovinu, nije ga sramota da recimo kupi ženske uloške, muž me mazi i pazi. Srećna sam što sam deo njihove porodice i što su me tako dobro prihvatili. Ali pretpostavljam da su oni takvi blagi po prirodi.

Mm je bio savršen momak...brak ga iskvario...

da se mi pozdravimo za svaki lsucaj, ako popijem ban.

Ima i do naseg mentaliteta Tranquilo, ali 90 posto nije.
mentalitet je-dacu stoci modifikovanu soju, ne jedem je ja vec moja krava.
Bacicu smece gde stignem, lakse mi s prozora jer sto bih setala do dole.
 i td i ti td.
Ti kazes da se borimo. Evo je zelim, ali kako? 
Nasi stocari bacaju svinje i daju bud zasto dok mi uvozimo iz juzne Amerike svinjsko meso.
Mleko u radnji skuplje nego u Austriji ali zato nas seljak dobije 17din ili koliko vec za tu istu litru.
Neko se tu dobro bogati, a to niti smo mi potrosaci, niti su to proizvodjaci.
Da se borim?
Uzmem stan na kredit, i punih godinu dana cekam na realizaciju istog, ispostavi se da su u katastru prosto izgubili nase papire, i posto su ih nasli, ponasali su se kao da su nam ucinili uslugu jer su ih nasli.
zatim drzava kaze jedno za stanove, pa posle promeni misljenje. 
Zavrnu ljude za stanove, primorava da zive u otrovnim zgradama sve vreme stiteci neke svoje mocnike.
Platim jednu zgradu a dobijem nesto sasvim levo.
zatim se ispostavi da mi je izgleda i vrtic otrovan.
Pa ipak nije...(jer je skupa popravka), a mozda i jeste-razmisljam da odem do nekog vidovnjaka da mi kaze, posto u njih imam vise poverenja nego u Vincu, ministarstva i sve ostale naucne institucije ove nase zemlje.
Zidacemo skolu, a ne..ipak cemo crkvu i benzinsku pumpu.
Ti sto se vise bunis, njih vise boli uvo. 
Da se borim? Vrlo rado.
Ministri prave skandal za skandalom, al svakog cuda 3 dana dosta.
Nikom nista.
Pravostlavne velikodostojnike optuzuju za obljubu maloletnika pa ti isti dobiju tamo neke vrhovne pocasti.
I dalje bih se ja borila jer volim ovu zmelju, kakvu takvu, moja je-zato i nisam spakovala kofere, ali kazi mi leba ti, kako? 
Izborima?
demonstracijama?
been there, done that.

@BgB Kao prvo i osnovno bih te zamolio da budes kulturna, a za to ne moras biti iz Beograda, jer taj bezobrazluk mozes da prosipas nekome ko ce to da trpi. Nisam ovde sigurno da trpm ovakve budalastine, a to sta sam ja, ko sam i odakle sam ne vidim zasto te i zanima. O Beogradu imam da kazem sve najlepse, jer sam tu i rodjen, a idem iz njega zbog takvih kao sto si ti, jer ih i ovde ima brdo, ne moraju ici preko pola sveta.
I dalje ne razumem tvoje prozivke, google itd...a sto se konkretno pomoci tice trudnicama, mislim da ti neka od starijih clanica moze reci da li sam nesto pomogao ili prosipao demagogiju. Ako malo bolje pogledas ovo je prvi put da sam se ukljucio u deo foruma koji se ne tice zakona i pomoci trudnicama,jer sam ovaj forum video kao nesto gde ljudi mogu naci informacije koje trebaju, a svo znanje koje sam stekao o nasim zakonima vezanim za trudnicko i porodiljsko sam nesebicno ovde podelio zenama, sto ce ti nadam se neke i potvrditi, a iskreno zazalio sam sto sam se i pojavio na drugoj temi, jer umesto konkretne pomoci ljudima koji traze savet dobijam prozivke od nedefinisanih likova.
Izvinjavam se svima, ne zelim da ovde sirim losu atmosferu posto je ovo otislo daleko za jednu forumsku temu

Vaskrsija, po Srbiji ima toliko napuštenih kuca kao i citavih sela tako da mislim da ti ne bi bio problem to i da ostvariš. Lepo staviš maramce na ramce pa u beli svet, tj u neki takav kucerak. Sigurna sam da nikom ne bi smetalo. Ja jedva cekam penziju da idem na neku planinčinu da cuvam ovce, pa kad dodje vreme neka me izedu vuci.

Od pre dve godine, kada je nase zakonodavstvo u ovoj oblasti uskladjeno sa evrospkim, usvajanje vise nije bauk kao sto je nekada bilo. Nazalost, ovo ranije stanje i dalje je u opstem secanju, iako je sada usvojiti dete lako i brzo.

Suprug i ja smo prosle jeseni usvojili bebu od devet meseci, nakon procedure koja je ukupno trajala osam meseci. Pre nekoliko nedelja i nasi poznanici su za otrpilike isto vreme usvojili dete od godinu i po dana. Dakle, moguce je i lako je. Manja cekanja i birokratske komplikacije samo su deo velike slike, brzo se zaborave, kao uostalom i muke tokom trudnoce. Sve to treba posmatrati kao proces dobijanja deteta - ne moze bas sve da ide glatko!

Proces pocinje tako sto odete u opstinski centar za socijalni rad, gde vam daju listu od 12-tak dokumenata koje treba da prikupite - potvrda o stalnom zaposlenju i o visini plate (i, ako postoje, drugim izvorima prihoda), drzavljanstvo, izvod iz maticne knjige rodjenih, vencani list, dokaz o posedovanju ili unajmljivanju nekretnine (resenje o placenom porezu, ili izvod iz katastra, ili ugovor sa stanodavcem ako iznajmljujete). Dalje treba prikupiti uverenje da niste osudjivani (Palata pravde), da niste liseni roditeljskog prava (zavisi od prebivalista, ali to znaju da vam kazu u Palati pravde gde treba ici), da niste na evidenciji nasilnika (ovo u centru za socijalni rad). Potrebno je i lekarsko uverenje za usvajanje, to se brzo dobija, ali se placa (psiholog, psihijatar, specijalista medicine rada - sve ce vam reci u DZ). Elem, sve ovo se, uz malo srece, skupi za tri do pet dana, pise se molba za otpocinjanje procesa procene podobnosti za usvajanje (par recenica samo), i to se podnosi opstinskom centru za socijalni rad.

Nekoliko dana kasnije oni vas pozovu na prvi razgovor, zajedno, zatim kod psihologa, pojedinacno. Onda se dogovora poseta vasem stanu, i na kraju dan ili dva ce vam drzati "skolicu roditeljstva" - sto bi bilo zgodno da prodju svi, a ne samo potencijalni usvojioci. Kada se sve to zavrsi dobijate resenje o podobnosti - i bivate registrovani u Jedinstvenom registru usvojilaca, koji se vodi za celu Srbiju, kod Ministarstva za rad i socijalna pitanja. Zakon predvidja da ovaj deo, od podnosenja papira do "dobijanja podobnosti", te registracije u Jedinstvenom registru, ne sme da traje duze od tri meseca, a u praksi traje i krace.

Od trenutka kada ste registrovani, mozete vrlo ubrzo ocekivati visestruke pozive iz opstinskih centara iz cele Srbije, na cijoj teritoriji postoje deca "podobna" za usvajanje - a to su deca koja imaju "ciste papire", tj. deca bez roditeljskog staranja (bilo da su se bioloski roditelji sami odrekli roditeljskog prava, ili ih je sud lisio, ili su bioloski roditelji nepoznati). Opstinski centri se prethodno obracaju Ministarstvu koje im dostavlja spisak od 20-tak parova, koji konkurisu za jedno dete. Razlog ovolikoj konkurenciji je namera zakonodavca da se za dete nadje najbolji par roditelja (ili singl roditelj, i to je sada omoguceno), pa su zato opstinski centri u obavezi da intervjuisu sve koje Ministarstvo naznaci. Ne treba se uplasiti ili ljutiti zbog ovog resenja, stalno treba imati na umu da je prioritet dobrobit deteta, a ne resavanje pitanja roditeljstva za parove koji na ovaj nacin zele da dobiju dete.

Dakle, kada vas pozovu ukratko vam kazu o kakvom se detetu radi - starost, pol i tako to - i dogovarate vreme intervjua, kada je potrebno da odete u taj centar i predstavite se (i cujete dalje informacije o detetu). Na tom sastanku ce vas iznova detaljno ispitati o svemu, o vasoj istoriji, motivima, pokusace da steknu sliku o svemu, iako su o vama vec citali iz dokumentacije vaseg opstinskog centra. Moguce je pitati o detetu sve sto vas zanima, a na kraju vam kazu rok u kome cete saznati ishod intervjua.

A onda, posle nekoliko intervjua sirom Srbije, jednog dana zazvoni telefon i vi saznate da ste postali roditelj Nema nista lepse! Ostale tehnikalije (pola papira treba opet pribaviti, za taj drugi centar, treba organizovati hiljadu stvari u vezi sa dolaskom deteta, eventualno i put i boravak u gradu gde se dete nalazi) - sve to prodje u nekom srecnom bunilu i predivnoj euforiji.

Pre nego sto dete konacno dodje svojim roditeljima bice potrebno da prodje taj period prvog prilagodjavanja (od par dana, do par nedelja - procenjujete svi zajedno - staratelji, ljudi iz centra, vi - zavisi od starosti deteta, od njegove otvorenosti prema novim ljudima ) ali sve to prodje brzo i na kraju svi zajedno, kao porodica, idete kuci . U narednih sest meseci ili krace, imacete jos par poseta iz centra za socijalni rad koji prati taj period adaptacije, i na kraju dobijate resenje o usvajanju, dete dobija vase prezime, i dobijate izvod iz maticne knjige na kome pise da ste roditelji vi.

Ako mogu da dam neki savet da sve protekne lako i brzo, bilo bi to sledece - nemojte nikako reci da ne zelite romsko dete - iako postoji mogucnost da to kazete, niko razuman na takvu rasnu diskriminaciju ne gleda pozitivno, i to vam je veliki minus. Zatim, nemojte cekati da prodju godine i godine, otpocnite proces sto pre jer mladji parovi imaju prednost (razlika izmedju deteta i usvojilaca ne sme biti manja od 18 i veca od 45 godina, a u praksi mladja deca tesko mogu ici starijim usvojiocima) - na kraju krajeva, ako i pokusaji dobijanja deteta prirodnim putem u medjuvremenu uspeju, najgore sto moze da se desi je da dobijete dvoje dece Na kraju, zadrzite pozitivan stav, sve prepreke koje postavlja zakon imaju dobre razloge - onemoguciti zloupotrebe i obezbediti sto bolju porodicu za dete.

Sto se tice odsustva radi nege deteta, imate pravo na njega (bilo koji supruznik) u trajanju od 8 meseci, za decu do 5 godina, i 3 meseca za stariju. Poslodavac je duzan da vam naknadu zarade isplacuje istovremeno kada i plate zaposlenima, u iznosu od 100% zarade.

Eto to je to. Usput, puno ljubavi, vremena provedenog zajedno, sve te neke lepe stvari

Pitajte dalje za detalje, ako vas zanima. Ne nasedajte na novinarske senzacionalisticke price, kao ni na jadikovke dezurnih narikaca po raznim forumima. Zaista je ne samo moguce, nego i lakse i brze nego sto mozete da zamislite.

I mm je prisustvovao porodjaju, na Zvezdari. Pored brisa grla i nosa nama su rekli da uradi i koprokulturu,al na kraju mu niko nije ni trazio ni pogledao rezultate. Nisam htela epi a ni da platim dr ni babicu,zato je isao sa mnom. Mnogo mi je znacilo njegovo prisustvo,ako nista,da mi pokvasi usne,jer sam bas bila zedna. Mislim i da su bili finiji jer je on bio tu. A inace,kad sam se poradjala,jos 3 tate su prisustvovale porodjajima Izgleda je to postala normalna stvar u Srbiji
da dodam,zaboravih malopre- mene su pitali, kad sam usla u boks, za datum vencanja. Zbog cega-ne znam,al su me pitali.

Moj suprug je prisustvoavao na oba porođaja i naše iskustvo je veoma pozitivno. Oba puta sam se porodila u Frontu i bilo je super. O tome da će prisustvovati porođajima dogovorili smo se jako davno, dok još nismo bili sigurni da je to moguće u Srbiji. Nekako nam je to bilo prirodno, uostalom i ja mislim da to i jeste zajednička stvar. Bio mi je velika podrška i sigurna sam da bi mi bilo puno teže da sam bila sama.
Naveće izneneđenje nam je bilo kada mu je dr ponudila makaze da preseče pupčanu vrpcu, on je naravno prihvatio i kaže da mu je to nešto zaista posebno. Drugi put je, mislim, sestra krenula da to uradi a on skočio: Mogu li ja? Svi smo se smejali.

Mnogo mi je značilo i što je odsedeo sa mnom ona dva sata posle porođaja, dok me nisu odgurali u sobu.
Zato, glasam za tate na porođaju!