Milkyway

Slazem se u podpunosti. Meni je bitno jer bih volela da mi prvo bude musko, a drugo zensko, jer sam ja zensko i najstarije, pa sam nekako uvek prizeljkivala starijeg brata, al' daleko od toga da bih se razocarala ili sl kad bih saznala da nije tako. Za sad ide po "planu". Decaka nosim.

A sto da nezna? Ja sam bila u fazonu "necu da znam" dok nisam ostala trudna, a posle, samo sam o tome razmisljala, ne zato sto mi je presudno, vec zato sto zelim da znam. Isto kao sto me zanima da li ce biti visok, imati kosu ili ne, razmaknute zubice ili ne, ravne tabane, isto tako me zanima da li je sinak ili cera.

Da znam, al' kazem da bih volela da se to nikad vise nikom ne desi, jer je prirodno da zena ostane trudna i rodi dete.

Ruskinja, hvala ti na razumevanju. Nadam se da ce tako ostati (da se nece niko,pa ni ti, iz tvoje blizine) susresti sa ovakvom realnoscu. Sta vise, volela bih da se ova tema zatvori, iz razloga sto nikom vise nije potrebna jer nema ko da je nastavi. Bojana, hvala ti jos jednom, videcu sa muzem kad, sta i kako.

Jos bih da dodam na Bojaninu pricu da sam ja znala da nesto nije ok u 2-gom mesecu,to su mi rekli u domu zdravlja, 7 oktobra 2006. Muz mi je otisao u vojsku 1 septembra, a ja sam saznala da sam trudna 4-tog. Secam se koliko je srecan bio kad sam mu javila... Posle mesec dana, kada su me obavestili da nesto nije kako bi trebalo da bude, nisam htela to da prihvatim i prestala sam da idem u dom zdravlja vec sam se vratila kod svog starog, privatnog ginekologa... Davao mi je inekcije za jacanje ploda, pratio stanje i na kraju posavetovao da idem u dom, da me ociste, dok nisam dobila sepsu... U medju vremenu sam obavestila muza. Nisam mogla da shvatim kako to da ono sto ti postaje glavni izvor snage, ono sto postaje razlog zasto zivis, kako to moze da postane tako opasno da treba da ga se otarasis? Sacekala sam vikend, otisla sa muzem na pregled i preko vaginalne sonde smo sve videli, ruke, noge, glavu, telo... Sklupcalo se onako, malo, sicusno, nezasticeno i ja i moj muz smo sa suzama u ocima gledali u njega dok nam je doktor objasnjavao kako je on vec sada pretnja po moje zdravlje i kako treba sto pre da se podvrgnem zahvatu... Moj muz se sutradan vratio u kasarnu, a ja sam otisla na kiretazu... Niko, secam se kao da je juce bilo, niko me nije nazvao da vidi kako sam, trebali mi nesto ili neko, sa kim bih pricala iz razloga sto nisu znali sta da kazu ili kako navodno ne zele da smetaju... Pokusala sam da pricam sa muzem o tome, al nemogu, cim pocnem da pricam, zaplacem se i odsece mi se jezik... Jednostavno nemogu...

Ha, bas juce sam pricala sa drugaricom koja mi je odala da je njen muz zove Samantom, jer kako kaze "nemoze da postigne sa njom". Ona mi je priznala da ima zelju za tim skoro 24/24. Ja sam je bledo pogledala i rekla joj: "Da mogu deca da se kupe ne trafici, kupila bih 3 komada i dala muzu zelenu kartu po pitanju seksa sa drugima... Ja sam imala zelju, (bez spanskih musica, korenja i ostalo) zadnji put 2007 godine, na selu. Od tad, ja se pripremam psihicki kao da moram nesto da oribam ili sl, pa sebi kazem "Ajde, brzo cemo to." Jesam li jedina? Ne kazem ja nista, dobar je on ljubavnik, imamo redovan seksualni zivot, koji ume da bude uzbudljiv i zacinjen, i ume da me napali kad pocnemo i to, al' da ja njega napadnem prva... I to sa zeljom... (posto se cesto nateram da ga napadnem i ako mi se to bas ne radi, cisto da nebi pomislio da nesto nije u redu sa njim) Da li je moguce da neke osobe jednostavno nisu za to?