Nije lako nama, a nije lako ni njima – tako mali, ponekad je teško da se razumemo. Upravo zato smo izdvojili pet dečijih izjava koje izluđuju roditelje i dali predloge šta da radite kada čujete ove rečenice.
„To je moje!”
Bez obzira da li je vaše dete jedinče, ima starijeg ili mlađeg brata ili sestru, verovatno će u većini slučajeva odbiti da deli svoje stvari. To ne znači da je vaš mališan razmažen ili sebičan, već se dete plaši da ako nešto da bratu, sestri, drugaru, nikada više tu stvar neće videti. Zbog toga se može desiti da čak napravi scenu, vrišti i plače…
Kako odreagovati?
Veoma je važno da „ne padate u vatru”, budete neutralni i nemojte stati ni na čiju stranu. Ipak, teško da ćete moći ignorisati situaciju; zato je najbolje da pokušate da uverite dete da će mu stvar biti vraćena. U krajnjem slučaju možete da se dogovorite za koje vreme i da mu garantujete da ćete mu kupiti drugu, ako ne bude vraćena.
„Dosadno mi je!”
Zajedno sa detetom napravite listu dostupnih igara, za slučaj dosade!
Kako odreagovati?
Najbolje je biti unapred spreman na ovakvu situaciju. Pre nego što dete izjavi da se dosađuje, zajedno napravite listu svih dostupnih igara – društvene igre, karte, igračke, knjige, bojanke, muzika, takođe u obzir dolaze i aktivnosti poput igranja fudbala, preskakanja konopca… Bez obzira na to što vam je možda najlakše da pustite detetu crtani ili da mu dozvolite da igra igrice na kompjuteru. Koliko je god to moguće izbegavajte ovaj vid zabave.
„Nije fer!”
Kada detetu zabranite nešto, u najboljem slučaju će se samo naduriti i odgovoriti da nije fer, ali se može desiti i da dete pokaže svoju „nezgodnu narav”. Bez obzira na to kako mališan odreaguje na zabranu, više nego očigledno je da je uznemiren, a vi ste obično isfrustrirani, u nedoumici da li da popustite. U situaciji kada se sve dešava na javnom mestu pomalo se osećate i postiđeno!
Kako odreagovati?
Veoma je važno da ostanete mirni i staloženi i objasnite detetu da ne može uvek sve da bude po njegovom. Pokušajte što pre da promenite ambijent, kako bi dete što pre zaboravilo na neprijatnu situaciju. Kasnije, ukoliko je potrebno, popričajte sa detetom o situaciji, dopustite mu da kaže šta mu je zasmetalo, a vi mu objasnite zašto ste nešto zabranili.
„Hoću sad!”
Roditelji veoma često popuštaju deci kada se rasplaču, kako bi ostvarila svoje namere i želje.
Deca su ponekad jako uporna u svojim namerama i željama. Ne prestaju da insistiraju da im recimo date slatkiš pre ručka. Bez obzira na to koliko ste odlučni da zadržite svoj stav, u većini slučajeva ćete popustiti, jer više nećete moći da slušate moljakanje, plač… Naravno sve uz obaveznu konstataciju da je ovo poslednji put, ili da može, ako pojede sve što ste mu spremili za ručak!
Kako odreagovati?
Ostanite dosledni! Ponovite dva puta ne, a zatim pokušajte detetu da odagnate misli o slatkišima tako što ćete započeti priču o nečem sasvim drugom!
„Ne možeš mi narediti!”
Najčešće u afektu deca govore stvari koje inače ne bi rekla. Ljute se, govore vam da vas ne vole, a razlog za takvo ponašanje je vaša zabrana. U tim situacijama nikako ne treba odgovarati na „provokacije”, ma koliko želeli da mu kažete da možete da mu naredite!
Kako odreagovati?
Nikada nemojte odgovarati detetu i nastavljati raspravu. Bez obzira na sve, vi ste ti koji odlučuju i svakako to treba detetu dati do znanja, ali na malo drugačiji način. Ponudite mu više opcija. Ako mu, recimo, ne date da ide napolje, ponudite mu da bira da li želi da gleda crtani, da čitate zajedno knjigu ili da slaže slagalicu. Na taj način će dete zadovoljiti svoju potrebu za uspostavljanjem kontrole i donošenja odluka.
Ali mama to je moje!
Hoce ti brat pojesti?
Hoce!
E pa ako ti pojede, iskakice…operemo i opet je tvoje!
Mene izluđuje kad mu kažem da nešto ne može a on kaže :”Ne voli mamu, ide babe! “😵
Moja Moni (dve godine ima)nevoli deliti igracke s drugima i sve je njeno .Ja joj objasnim da je to njeno i nece joj niko oduzeti i ona dozvoli ali u vise situacija ne i netreba dete terati na to ali mora joj se objasniti da ne uzima tudje igracke ako neda svoje kad smo kod tog deteta u gostima.Kod mene nepostoji rec dosadno niti ce je biti jer ona pomaze u kuci to su mali zadaci dosledni njenom uzrastu i tako je ona sretna sto je pomogla i uvek je pohvalim i onda pricamo tati kako je ona dobra bila to morate stalno raditi .Ja nikad ne govorim vidi ona to moze ti ne ti si mala znaci nesmete umanjivati detetovu licnost uvek ga treba bodriti motivirati ponuditi pomoc ali sacekati tek kad kaze pomozi nemogu e onda pomognuti.Tako uce biti samostalna i nezavisna od drugih.Roditelj treba biti strpljiv blag umeren i pun ljubavi i dok se dete treska i place pustiti ga da se izduva onda kad se smiri razgovarati sa njim u cemu je problem i mi kad smo besni neodgovaramo na pitanja i necujemo sta nam govore.Deca tako pokazuju svoja osecanja i to je dobro tako to im je potrebno.Ono mora shvatiti zasto nesmem to sad i mora biti od roditelja shvaceno i kao licnost sa losim i dobrim stranama a ne kao neko skim mozemo postupati kako nam je volja pa ce nam se u pubertetu sve vratiti .Zato demokratija puno ljubavi i strpljenja i onda bicemo svi sretni i zadovoljni.
nisam, nemoj, necu, nemam
Ja sam uvak za demokratiju ako ona daje rezultate, ali ima slučajeva kada se razgovorom ne mogu rešiti ovi problemčići pa čak i neki drugi koji ovde nisu navedeni. Smatram da uvek treba prvo probati razgovorom a ako se ne može … Onda ipak treba preći na malo oštriji pristup. Mi smo pre svega roditelji toj deci a ne prijatelji i drugari
Evo mog viđenja stvari, po tačkama koje ste naveli:
1. Treba da se navikne da deli, pa ponekad i da izgubi. Ne pada mi na pamet da mu obećavam da ću mu kupiti novu igračku i da se dogovaram i pogađam s njim oko toga kada će mu nešto biti vraćeno.
2. Dete treba da nauči samo da se zabavi, da samo nađe sebi zabavu i da nauči da mu mama/tata nisu igračke ili igraonice čija je svrha ga dete animiraju.
3. Nije realno očekivati da će objašnjavanje i argumentovanje imati bilo kakvog efekta na dete, samo mu ostavljate prostor da i drugi put napravi scenu.
4. “Odagnavanje” problema je bežanje od istog.
5. Nuđenje opcija, najgori savet ikada, kruna svih prethodnih. Svi saveti vam se svode na opcije, dogovore, demokratsko vaspitanje, blablabla.
Nema demokratije i pogađanja. Za sve što ste naveli i za mnogo toga što niste, postoji jedno rešenje: naučite dete da ste vi autoritet i da kad jednom nešto kažete, NEMA pogađanja. Zvuči kao tiranija, ali to ne znači da će tako biti zauvek. Kada, u međuvremenu, bude odraslo, imaće zdravu podlogu i disciplinu za uspešan nastavak razvoja. Što se demokratije i dogovora tiče, to ostaviti za period kada bude dovoljno zrelo da shvati da ona ne podrazumeva samo prava, već i obaveze.
Majka je mene i sestre odgajala po principu “ja sam u pravu i kad nisam”,uvek,bez pogovora i rasprave smo morale biti poslusne i mirne..kad nesto zabrani,nema pitanja “zasto” , to je zato sto je ona mama i ona tako kaze bilo ispravno ili ne.I tako celi zivot.Sad kad smo odrasle od nas se ocekuje da budemo ostre,sa jasnim zivotnim ciljevima,uporne i da se borimo za svoj stav i ubedjenje😕Kako,kad smo celi zivot odgajane upravo suprotno?!Nek svako odgaja svoju decu kako hoce,ja sam ipak za demokratiju i dogovor😗
Manja svaka cast na komentaru, istog sam misljenja…nemam nista niti dodati,niti oduzeti. 😉
Ček! Ako napolju pada kiša ti ćeš djetetu reći:”E ne možeš napolje !” i ništa mu nećeš ponuditi kao opciju? Izvini, ali ti kao roditelj si njegov prvi i najbitniji animator. Druga je stvar ako je dijete neposlušno i kapriciozno.
Vesna, poslednja recenica kaze “dete ce zadovoljiti svoju potrebu za kontrolom” ne “vi” :))
Pazi zadnju recenicu”Zadovoljicete svoju potrebu Za kontrolom”!!!Nisam kontrol frik ali roditelj treba da ima autoritet,i naravno da ja smem da naredim svom detetu.Ili sta kazu savremeni psiholozi da ga bolje pustim da skace sa drugog sprata jer ja ne smem da naredjujem detetu???
I mi stigli do 19.Treća je beba pa su “leptirići”počeli prije nego kod drugih beba a sad su pokreti malo hrabriji!Uživam,kupam se i naravno jedem:::
Moje dete je dok je bilo manje dozvoljavalo da mu druga deca bukvalno otimaju njegove najdraze igracke iz ruku, to je trajalo sve do skoro, sada sam ponosna kada ne dozvoljava da drugo dete uzme njegovu igracku, drago mi je da se bori.
Po meni, kad dete neće da da nešto što je njegovo, jednostavno treba poštovati detetovu volju. Treba reći drugom detetu – ne možeš to da dobiješ jer moje dete nije raspoloženo to da ti da. Kad i ako bude hteo/htela, daće ti. Tako će vaše dete znati da ima oslonac u vama i da ga podržavate baš onda kad mu je najpotrebnije.
Postavite se na njegovo mesto, kako bi ste vi voleli da vam na primer neko uzima iz ruke komad garderobe koji ste dugo tražili, konačno našli i spremate se da ga kupite. Verovatno bi ste se izdrali na tu osobu, zar ne?
Ne moze odrasla osoba da se veze za naterijalne stvari i da joj materijalna stvar bude vaznija od ljuckosti. a kamoli dete.
Mislim da saveti nisu delotvorni. Dete nece prestati da place kad mu se situacija objasni. Terace po svom. A za dosadu kod male dece 2 ili 3 godine ne vaze drustvene igre. Oni ne znaju sami da se igraju. Ipak hvala.
Ovo se stvarno svima desava,ali najgore je kada se to desi na javnom mestu.Mene izludjuje prica moje trogodisnje Nikoline da joj je dosadno!!!
Uuuuh, pomalo zastrašujuće kad se sve ovako od jednom pročita… Ali, nam se ovakve ”nezgode” dogode na licu mesta, onda ovi saveti su zlata vredni… Ako ništa drugo, ber nas podsete na kompromise naših roditelja… još jednom hvalaaaaaa