Kada ostavljas svoje dete u jasle/vrtić, uvek iste misli, iste brige… Da li ce preživeti stres? Da li će jesti? Da li će plakati? Hoće li ga neko utešiti? Hoće li uvideti njegove potrebe? Da li će ga, ne daj bože, neko popreko pogledati ili viknuti na njega? Bilo da vam je prvo, drugo (kao meni), pretpostavljam i treće, četvrto… dete. I onda im oblačite majice sa omiljenim likovima, nosite pidžame koje ih podsećaju na kuću, ubacujete dudu pre primopredaje… I osluškujete iza vrata tužni vapaj: “Mamaaaa…” To je, kažu, privikavanje i svako kroz njega prođe. I svako se navikne, uglavnom pre deca nego mame. Mislim da tate ipak budu najhrabriji, često i nemajući blisko iskustvo sa privikavanjem.

Ali ovo nije priča o privikavanju. Ovo je priča o ljubavi. Ovo je priča o Divni. I ovo je priča o Sanji. Slučajno, obe se prezivaju Ilić. I obe rade u PU “Boško Buha”. I obe čuvaju moju Irinu. Ne, obe sa ljubavlju čuvaju moju Irinu. Ne, obe sa ljubavlju čuvaju sve drugare u svojoj lepoj, udobnoj i toploj dvojci.

Ovo je priča o tome da postoje osobe koje vole svoj posao, da postoje osobe koje ga rade dajući mu svaki delić svoga bića. Imali smo sreće da Divna čuva naše starije dete i već u prvim danima shvatili smo sa kim imamo posla. Sa jednom DIVNOM osobom, odgovorno mogu reći sa sjajnim pedagogom (a mislim da nije pedagog po struci) i sigurno savršenom majkom svom dečaku. Imali smo sreću da nase dete čuva neko ko u tome uživa, neko ko uvek ima tople reči i tople zagrljaje. Neko ko je podjednako grlio Simona, Janu, Nidžu, Saru, malu romsku princezu Anđelu… I neko ko ih je različito usmeravao spoznavši potrebe svakog pojedinca, gledajući ih kao jedinke, ne stavljajući ih u kalupe moranja i programa. Simon je voleo da se vrti u krug i podsticala ga je, voleo je slova, brojeve, boje, i podsticala ga je… Znam da je drugarica Jana imala nastupe u pevanju pesmica, drugar Nidža je prelepo crtao… Svako je mogao da uživa u onom što najviše voli. Još onda, u jaslicama, probudila im je želju za saznanje o svemiru, crtala im Sunčev sistem… Sada obnavljamo gradivo, Simon zna ko ga je tome prvi učio.

I onda je usledio poziv da se dogovorim za termin privikavanja za Irinu… “Divna Ilić ovde”. Mom oduševljenju nikad kraja… I ovoga puta sam zaista bila mirna. Znam kome ostavljam svoju princezu i dovoljno mi je.



Onda smo upoznali i Sanju. Lepu. Mladu. Sanja ima isto tako malenu devojčicu, sveža mama, poznaje dečije potrebe i seje ljubav… Pravi najlepše kikice. Moja princeza im se raduje. Moja princeza je izgubila potrebu za dudom, nema stresa, nema suza, moja princeza je odjednom počela lepo da jede, pije limunadu… Moja princeza mi vikendom nosi ranac i želi kod drugara, zeli kod Divne i Sanje,…

Plašeći se da ne budem možda patetična, ali sa jakom željom da im se zahvalim, nadala sam se da će “Bebac” objaviti moju pricu. Napisanu iz srca, za svega nekoliko minuta, sama se ispisala. Ne mora da bude istina da se od vas očekuju kojekakvi pokloni da bi se obratila pažnja na vaše dete. Odgovorno tvrdim da može i drugacije. Srećom, poznajem one kojima je najveći poklon posao i dečija ljubav. Iskrena. Bezuslovna. Pokušavam ovako da im kažem hvala. Pokušavam i da zamolim sve ljude čiji posao ima veze sa decom, molim vas, volite ih. Važno je dobiti platu, ali jedan dečiji osmeh i iskreni zagrljaj vrede mnogo više.

MAMA
Žana Jakšić