Generacije dece pre nekih 30, 40, 50 godina su odgajane pogledom ispod smrknutih obrva i odlično su razumela sve njihove varijacije i kombinacije. I nisu se dvoumila, jer je verbalna poruka bila usklađena s onim što su tako očigledno mogla "pročitati" na licu roditelja.

Danas se sve češće deci šalju dvosmislene poruke - sadržaj nije u skladu s emocijom koja je na licu, govorom tela, niti s visinom i bojom glasa. Sasvim dovoljno da dete ne razume poruku, jer jedno vidi, a drugo čuje, i ne zna kome verovati - sebi ili roditelju.

 

 

Mi roditelji imamo prirodnu potrebu zaštititi dete od onoga što mislimo da će ga uznemiriti ili da neće razumeti. Jedan od razloga zašto uporno pokušavamo poštedeti dete negativnih osećaja je i griža savest koja se uglavnom javlja kao posledica nedostatka vremena koje želimo posvetiti detetu.

I kada ugrabimo to vreme želimo da ono bude obojeno ugodnim osećajima. Međutim, jasno je da nije uvek tako. Znam, jer sam i ja jedna od mama koja je "zbunjivala" svoje dete.

 

Nedeljama me je sin dočekivao na vratima kad se vraćam s posla i postavljao uvek isto pitanje "Mama, zašto si ljuta?" I svaki put sam se začudila i davala automatski odgovor "Nisam ljuta!", jer na njega i nisam bila. Bila sam ljuta što sam se zadržala na poslu, što sam sate provodila u autobusu jer su radovi na putu što sam izgubila vreme na povratku kući umesto da budem s njim, što će me obaveze u kući još više odvući od zajedničke igre…

 

Foto: Shuterstock

U sebi sam bila ljuta, a potpuno nesvesna koliko je to očigledno na mom licu, sve dok se jednog dana posle istog njegovog pitanja nisam pogledala u ogledalo. Odraz me je porazio. S druge strane gledala me je ljutita žena. Uzdahnula sam, a suze su krenule bez ikakve šanse da se zaustave.

On je prišao i zagrlio me u pokušaju da me uteši, što je naravno izazvalo vulkan emocija i još više suza. Uspela sam izgovoriti "Bio si u pravu, jesam bila ljuta. Ljuta što ne mogu biti više vremena s tobom, a to želim više od svega." Razumeo je, ali u ovoj priči sam ja ta koja je zapravo naučila lekciju i shvatila poruku.

 

Od tada, svakog dana dok sam bila "zaglavljena" u autobusu, čim bih osetila kako mi se skupljuju mišići između obrva setila bih se svog odraza u ogledalu i svesno ih razdvajala. Čim bih osetila bes i nemoć kako mi rastu u grudima, disanjem sam ih ublažavala.

Ako bih počela stiskati usta, prizvala bih sliku njegovih sjajnih očiju koje me gledaju i opuštala se. Nisam mogla učiniti da ulice postanu prohodne, nisam mogla preleteti do kuće, nisam mogla zaustaviti vreme… Jedino što sam mogla je to da budem potpuno svesna kako se unutrašnje emocije utiskuju na moje lice i da im to ne dozvolim.

Da "ljutnja" bude blaža na mom licu, sve dok ne nestane. S vremenom sam naučila da umesto da budem ljuta zbog stvari na koje ne mogu uticati, budem srećna zbog nečega što me čeka kod kuće. Trebalo mi je vreme, ali sam naučila. Ne da prikrijem emocije, ne da ih potisnem već da ih prihvatim i nazovem pravim imenom. I da kažem "Da, plašim se jer…, tužna sam zbog…, ljuta sam zato što…" I onda je nekako sve postalo lakše.

Foto: Shuterstock

 

I zato kad vas dete pita "Šta ti je mama?", a vi kažete "Ništa, sve je u redu.", prisetite se da vas to ne pita bez razloga. Ono zna da je NEŠTO i želi shvatiti i pomoći. Ne zanemarujmo činjenicu da nas dete vrlo jasno vidi, da "čita" naš izraz lica, ne šaljimo mu dvosmislenu poruku, jer ga time mi zapravo nismo zaštitili već zbunili. Odgovor prilagodite uzrastu, važno je da zna da je u redu biti tužan i ljut, kao i da smo mi tu da ga razumemo i podržimo kada se ono tako bude osećalo.

 

I na kraju primer koji će razbiti svaku sumnju treba li biti otvoren prema djeci kada su emocije u pitanju. Zamislite da je vaše dijete zbog nečeg presretno, razdragano, da vidite da mu se nešto divno dogodilo i da ga pitate "Šta se dogodilo, zbog čega si tako srečan?", a da vam ono odgovori "Ma, ništa, nisam srećan." Kako biste se osećali i u što biste poverovali? U ono što vidite ili u ono što čujete?

Izvor: roditelji.hr/Dragana Aleksić