Osmeh na fotografiji ne znači ništa. Osoba koja se smeje u zamrznutom frejmu je možda plakala nekoliko minuta pre toga, razmišljala o voljenoj izgubljenoj osobi, samoubistvu ili o problemima koji deluju nerešivo.

Priča ove mame je pokrenula vrlo konstruktivan dijalog u komentarima na njenoj objavi jer mnogo ljudi ima sličan ili isti problem i oseća se jako usamljeno jer ih drugi ne razumeju.

Prenosimo njenu objavu u celosti.

Moramo prestati da se izvinjavamo u ime anksioznosti

Ova fotografija se danas pojavila u mojim „Facebook memories“, a moja devojčica je upravo napunila godinu dana.

Šta mislite kada vidite ovu sliku?

Srećnu mamu koja uživa u sunčanom danu sa svojom devojčicom. Nešto u tom smislu.

Moji prijatelji su isto mislili i pisali su divne komentare poput "predivna slika, izgledaš tako srećno" i "izgleda da provodiš svoje najbolje dane".

I zaista, volela sam da provodim vreme sa mojom ćerkom i suprugom. Ali nisam bila srećna i definitivno nisam provodila svoje najbolje dane. Bila sam u dubinama anksioznosti i osećala sam se ranjivije nego ikada.

Mislila sam da ga gubim, bez obzira šta gubitak znači.

Posle godinu dana, kada sam bila zaista bolesna sa postporođajnom depresijom i anksioznošću, počela sam da se oporavljam, ali me je i dalje uznemiravao strah.

Kada sam napravila ovu fotografiju, anksioznost me je stezala više nego ikad.

Išla sam napred. Želela sam da svi misle da sam srećna, opuštena i normalna kao i svi ostali.

Moja porodica je znala istinu o tome kako sam se osećala i moj suprug je znao istinu, ali su čak i najbliži prijatelji bili u mraku.

Gledajući unazad, jedna od reči koja je često izlazila iz mojih usta je bila „Žao mi je“.

Mnogo sam se izvinjavala zbog toga što sam bila uznemirena.

Rekla sam da mi je žao zbog napada panike. Izvinjavala sam se ljudima oko mene, jer sam osećala da me uznemirenost zaustavlja da radim normalne stvari.

Žao mi je što sam bila neko ko je bio suviše frustrirajući da bi mu bio u blizini. Bila sam srećna što su oni koji su mi bili najbliži znali kroz šta sam prolazila, tako da je moje izvinjavanje bilo ispunjeno strpljivošću i ljubaznošću. Kada je u pitanju podrška nekome sa anksioznošću, strpljenje i ljubaznost prolaze dug put.

Anksiozni poremećaj je nevidljiva bolest. Da, u pravu sam, to je bolest.

Ako bi ova fotografija pokazala moju prignječenu ruku, bilo bi očigledno da mi je na neki način bilo bolno i neprijatno.

Ako fotografišete anksioznost, ona se ne pojavi na slici. To je bolest koju ljudi ne mogu videti.

Ako ste neko ko prihvata izvinjenje sa ljubaznošću i strpljenjem, hoću da vam kažem hvala. Hvala vam što pokušavate da razumete nešto čemu je teško naći smisao. Hvala vam što ste sigurni i potrebni i zahvaljujem vam što ste prepoznali da anksioznost nije izbor.

Zaželela sam da budem "normalna kao i svi ostali" tako dugo, ali od tada sam shvatila da anksioznost ne odustaje od mene tako lako.
Ponekad me osporava, može da oslobodi svoju ružnu anskioznu glavu kad to najmanje očekujem i da me izgura iz moje zone komfora. Ali to me ne čini nenormalnom.

Vaša verzija normalnog će biti nenormalna za nekog drugog, vaša perspektiva nenormalnog je sasvim normalna za nekog drugog.

Moramo da prestanemo da se izvinjavamo za probleme mentalnog zdravlja i u ime anksioznosti.

To nije izbor, ponekad je to samo „naše normalno“. I sasvim je normalno da pričamo o tome.

Mentalno blagostanje je važno!