Za decu u vrtiću najvažniji su vršnjaci, na drugom mestu je igra, a na trećem važnost učešća dece u životu i aktivnostima vrtića, neki su od rezultata istraživanja Dragane Pavlović Breneselović, profesorke Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. U istraživanju su učestvovala deca uzrasta od pet do pet i po godina iz predškolskih ustanova u Srbiji.

Kako za "Danas" objašnjava profesorka Breneselović, istraživanje je pokušaj da se deca čuju, predstavljanjem njihove perspektive o vrtiću i sagledavanjem toga u svetlu savremenih teorijskih polazišta o predškolskom vaspitanju.


Najviše vole da se igraju

Igra je ubedljivo najomiljenija dečja aktivnost u vrtiću, i to sa jednim ili više bliskih vršnjaka, češće u radnoj sobi nego u dvorištu, pokazuje istraživanje. Na drugom mestu je igra napolju na spravama, takođe u društvu bliskih drugara, a nijedno dete ne pominje učešće vaspitača u aktivnostima napolju. Treća po rangu omiljenih aktivnosti je crtanje i nju češće navode devojčice od dečaka.

Tri četvrtine dece kaže da u obdaništu mora da se radi ono što od njih traži vaspitač. Skoro 90 odsto smatra da u vrtiću odlučuje samo vaspitačica, a dve trećine dece ističe da sami mogu odlučivati jedino u slobodnim aktivnostima, i to šta će se igrati, sa kim i kojim igračkama.

Istraživanje je pokazalo da rutinske aktivnosti u vrtićima (održavanje higijene, obedovanje, raspremanje igračaka...) kao i one koje organizuje vaspitač, imaju prevlast nad igrom, te da postoji jasna polarizacija aktivnosti na učenje i igru. A upravo učenje najveći broj predškolaca (44 odsto) navodi kao razlog dolaska u vrtić. Oko 38 odsto dece doživljava obdanište kao mesto za čuvanje, četvrtina dolazi u vrtić da se igra, a svako peto dete zbog druženja. Oko 12 odsto petogodišnjaka ide u vrtić jer voli.

S druge strane, među odgovorima na pitanje šta bi rekli drugoj deci zašto da dođu u vrtić, petogodišnjaci, pre svega, navode mogućnost druženja i igre. Petina ističe učenje, a sličan procenat pripremu za školu i čuvanje.

Polovina dece koja su učestvovala u istraživanju kaže da u vrtiću nije dozvoljeno narušavanje pravila kojima se obezbeđuje bezbednost i sprečava uništavanje igračaka, trećina navodi da ne sme da se izlazi iz sobe bez odobrenja, a osam odsto da nije dozvoljeno uznemiravati vaspitačicu i ulaziti u njen prostor.

Na pitanje "šta se sviđa tvojoj vaspitačici" najveći broj odgovora dece (65 odsto) može se svrstati u kategoriju "biti dobar", pod čim se podrazumeva povinovanje određenim zahtevima, biti miran i tih, ponašati se u skladu sa pravilima, realizovati aktivnosti koje zada vaspitač i biti poslušan. Zanimljivo je da 12 odsto dece kaže da se vaspitačici sviđaju produkti njihovih aktivnosti - ono što nacrtaju ili kad urade zadatke kako treba, a samo pet odsto navodi da vaspitači vole druženje, igru i zadovoljstvo dece.


Više vole igre u sobi nego u dvorištu

Za većinu petogodišnjaka dobar vaspitač je onaj koji se sa njima igra ili učestvuje u zajedničkim aktivnostima, a za 12 odsto onaj ko im dozvoli da se igraju onoga što vole. Istraživanje ukazuje na raskorak između onoga što deca smatraju odlikama dobrog vaspitača i onoga što oni rade, jer prema iskazima dece, vaspitači u vrtiću, pre svega, "rade svoje poslove", "čuvaju decu" i "upravljaju decom", dok dobri vaspitači učestvuju u igri i aktivnostima sa decom, imaju pozitivan emocionalni odnos, uče decu, daju im slobodu i vode ih u posete.

Iako trećina dece govori o poslovima vaspitača iz kojih su deca isključena ili se svode na prozivanje, istraživači ističu da to ne znači da vaspitači ne rade ništa sa decom, već više odražavaju dečje razumevanje pitanja šta rade odrasli, pri čemu su neka deca nastojala da navedu poslove odraslog "mimo dece". Drugo moguće tumačenje je da je aktivnost pisanja od strane vaspitača vrlo često prisutna i uočljiva deci.

Gotovo polovina petogodišnjaka ima pozitivne emocije prema vrtiću, ali ih najviše vezuju za vršnjake. Najveći broj navodi najbolje drugove i drugarice kao podršku u situacijama kada su tužni ili uplašeni, a tri puta manje vaspitača. Analize iskaza dece pokazuju da vaspitači, pre svega, reaguju na situacije fizičkog napada, fizičkih povreda dece i "vidljive" emocije (ljutnja, plač), a ne na povlačenje, strahove i neraspoloženje.

U prilog tezi da se emocionalnim stanjima dece u predškolskim ustanovama ne posvećuje dovoljna pažnja, govori i podatak da veći broj onih koji su učestvovali u istraživanju negira postojanje negativnih emocija, kao što su tuga ili strah.