Nikad u životu nisam mislila da ću se udati, imati decu i živeti svoj san o porodici. Ne život. San. Uvek sam se pitala kako bi to bilo. Kako bi izgledalo. Iskreno govoreći, tada je izgledalo jedino nedostižno i nemoguće. Toliko sam puta mogla i oplakati misleći da nisam nizašta i da se nikad neću ostvariti kao ono što sam najviše želela – biti roditelj

Došla sam na svet kao treće dete svojih roditelja. Autoprevoznika koji je otprilike svaka tri meseca bio kod kuće i domaćice koja se udala sa 19 i u nešto više od tri godine dobila troje dece. Svaki put je ostajala sa nas troje, svako sa svojom dijagnozom, potrebnom pažnjom, jer nijedno od rođenja nije bilo zdravo. Znali smo biti po dvoje u dve različite bolnice, a treće kod kuće kod dede i bake, a da majka nije znala kome bi, kada i na koliko dugo otišla. Imam svoju curicu i čekam drugo dete. Nikad ne želim da znam kako je tada bilo mojoj majci. Ako me razumete.

Sa 4,5 meseca imala sam nezgodu kod kuće. Hitno su me prebacili u Split gde sam odmah poslata na operaciju zbog frakture lobanje i posledica pada sa tri metra visine. Lekari su mi nadljudskim naporima spasili život. Posledice su ostale, od njih je najspominjanija bila hemipareza. Nisam „trebala“ preživeti. Da su se lekari pitali. Kad kao mlada majka od 23 godine čujete da vam dete neće preživeti ili će eventualno do 18. godine egzistirati kao biljka… Zato sam rekla, ne želim nikad moći razumeti svoju majku…

Do kasnog puberteta sledile su brojne operacije, terapijski boravci po rehabilitacijskim ustanovama… Zbog mog telesnog stanja uvek sad ostavljana po strani. Kakvi god da su se porodični planovi pravili, šta god se dogovaralo, ja sam izostavljana.

Kako god se planiralo bilo što, čekalo se nekako da ja ne budem blizu, jer ja nikad neću normalno živeti, meni to nikad neće trebati. Uvek će neko biti tu da te stvari rešava umjesto mene. I bez mene.

Nedostižan i nemoguć san

Nikad u životu nisam mislila da ću se udati, imati decu i doživeti dai mam porodicu. Uvek sam se pitala kako bi to bilo. Kako bi izgledalo. Iskreno govoreći, tada je izgledalo jedino nedostižno i nemoguće. Toliko sam puta mogla i oplakati misleći da nisam nizašta i da se nikad neću ostvariti kao ono što sam najviše želela – roditelj. Ne znati kakav bi mi bio suprug, kakva deca.

„Ali, zašto,“ mislila sam. „Toliko njih ne shvata roditeljstvo. Ne znaju šta je ono ustvari. Ne znaju što znači brinuti za nekoga ko nije sebe svestan i ne zna iskomunicirati svoje potrebe.“ Zgražavala sam se nad ženama koje sam viđala s tstomakom do zuba i cigaretom u ustima. Priznajem, i sama sam bila dugogodišnji pušač. Ali kad smo se suprug i ja venčali i dogovorili da je vreme da počnemo raditi na bebi, iste sekunde sam odlučila da više nijednu neću zapaliti. I to sam bez problema održala. Za svoje dete.

"Ja nikad neću biti mama... Nije mi suđeno. A šteta. Mislim da bih baš odradila dobar posao. Znala bih sve što treba. Ne bih išla detetu na štetu. Dala bih sve svoje da mu bude dobro. A ne kao ove. Bože sačuvaj… pa kako može?! Zar ne zna da šteti i sebi i bebi?" I tako u nedogled.

Koliko sam puta ovo pomislila! I mislila da je stvarno tako… Ma sve je to povezano. Taj moj mentalni sklop, moje telesno stanje, celoživotno teranje u stranu i onaj govor, najgori koji osoba može čuti; “makni se ti, nije to za tebe - drugi će. Ne bi, jadna, ni mogla…” Psihoubica. Sami sebe na kraju uverite da ste nesposobni i da nešto ne možete. Samo zato što ne znate za drugačije i bolje. Prihvatili ste većinsko razmišljanje kao svoje. To tako mora biti. E pa NE MORA!

Nazivali su me socijalnim slučajem, prolupalim invalidom

Majčinstvo?! Bože sačuvaj, NIKAD! Ni luda - pomisliti… Za to su druge. “Normalnije”. Telesno zdravije. Sposobnije. Iste one na koje sam se zgražala. Ne bih ja znala što bih i kako bih. Kako sam samo luda bila… Samo zato što je drugima bilo nenormalno, nepojmljivo, pomisliti da bih ja mogla imati normalan život. Da neko ne radi umesto mene. Ne razmišlja umesto mene. Ne odlučuje umesto mene. Jer tako mi je bilo. Dok se nisam zaposlila.

Od svoje plate uštedela novac, digla kredit i kupila stan. Bože, koji je to šok i šamar srama bio mojoj porodici. Odjednom sam bila nerazumna, nepromišljena, sve najgore. Pored moje žive majke i stalnog prihoda od mojih ruku, nazivali su me socijalnim slučajem, prolupalim invalidom koji misli da sam može nešto mimo svoje bogate rodbine koja ni svojoj deci ne može naći posao.

Isti ti moji dični rođaci ni prstom nisu mrdnuli kad se majka sama borila da mi nađe posao i osigura egzistenciju. Ni dok je otac sa 55 godina ležao nemoćan na postelji i umirao od raka, a majka mu zbog operacije koju je prošla nije mogla pomoći. Gde je sada moj otac, moj životni uzor kojeg sam bila toliko željna da mi nije bilo dražega nego mu sesti pod noge kad umoran od puta legne na kauč da odspava, da vidi moju curicu.

Moja curica sada čeka društvo

Moja curica, sada dvogodišnjakinja, kažu mirna, fino odgojena, umerena, poslušna, pametna, čak i mudra. Slušajući ovo, srce mi raste sa svakom izgovorenom. Do kraja izjave, veliko k'o zgrada. Koje priznanje za nekoga ko je zbog odnosa okoline i razvikanog pogrešnog, nametnutog, mišljenja mislio da nije sposoban ni predodređen da bude roditelj.

Ta ista curica sada čeka društvo. Svaki put kad mi se umiljato približava ili penje u krilo, kaže da mora "paziti mamin stomak, jer u njemu je beba koju će mama roditi…“ I ”navija“ za seku. Da jedno dete može tako razmišljati u toj dobi! I još mi dođe spreda ili otpozadi, zagrli me tražeći zagrljaj, nagne svoju pametnu glavicu u stranu i pita ”kako si, mama, jesi li dobro?"…

Ona je već sada moja velika curica, moja pomoć, razonoda i razbibriga… Moja izazivačica. Mudro me testira da spozna svoje granice. I blago meni, stiže još jedno takvo. A kažu da su kasnije generacije sofisticiranije. Prepredenije. Nema veze. Svejedno ću ga voleti.

Nadam se samo da će moja priča nekoga inspirirati, smiriti, podučiti. Dati snage za dalje. Ništa više.