Priča jedne ćerke koja svog tatu vidi kao najboljeg na svetu:

„Mesec maj je najlepši mesec u godini. Bar je tako bilo dok sam rasla. Čim okačim novi kalendar na zid počinjem da se radujem onom danu kad će na red stići peta stranica. Mesec maj, proleće u punom zamahu. Dan postaje duži, behar zabeli po Sarajevu. Nekada, davno, taj grad je za mene bio centar sveta. Ništa se nije moglo porediti sa lepotom njegovih svetala, niti mirisom koji je lebdio iznad njega. Zvuk šadrvana i zvon kiše po staroj kaldrmi. Majske ruže, moj rođendan.

Mesec maj godine 2015 više ne liči na one srećne stranice kalendara. Ovaj je ispunjen nekim ružnim, surovim pričama iz svakodnevnog života. Svaka u sebi nosi nezamislive tragedije koje ruše naše poslednje tvrđave zdravog razuma. Nasilje u porodicama je na skoro svakoj naslovnoj stranici. Incesti, prebijena deca, prestrašene i izmrcvarene žene. Ubistva, samoubistva. Plač, krv i srušeni snovi.

Odavno ne posedujem TV. Moja su deca odrasla bez njega. Ne čitam ni novine. Nemam ja srca za to. Čitam neke lepe knjige, sanjam svoje snove, krstarim po blogovima. Želim da ostanem razumna i normalna, ako tako nešto još uvek postoji. U poslednje vreme i po blogovima čitam priče o rasturenim porodicama, očevima pijanicama, zlostavljačima. Ko je vaspitavao te monstrume? Čija ih je ruka tukla umesto mazila? Zar je sila i mržnja jača od ljubavi? Šta se desilo sa onim „ljubav nema granica“?


Mnogi očevi ostave neizbrisiv trag u srcima svoje dece

Znam da na ovom svetu postoje i drugačiji očevi od ovih koji pune crne hronike. Zbog toga danas pišem priču o jednom Tati kojeg bi poželela svakoj porodici. Ljubav čini čuda i ruši sve barijere. Gajimo svoje sinove s ljubavlju jer će i oni porasti i biti nečije Tate.

Iz detinjstva pamtim miris sveže mlevene kafe, tatine pene za brijanje, njegov parfem i Niveu kremu za ruke koja je uvek stajala kraj vrata. I svaki put kad bi išao na posao naš mali ritual. Ja, sasvim mala devojčica, kako mu stavljam po tačkicu kreme iznad svakog zgloba na prstima i razmazujem Niveu po njegovim lepim, nežnim rukama. Onda bi viškom namazala svoje ruke i poljubila ga pre odlaska. Tako je ceo dan njegov miris ostajao uz mene. Moj tata i dan danas, u 82 godini života, ima prekrasne nežne ruke prošarane venama.

Nekada, davno, naša kuća je mirisala na smeh, sreću, ljubav i nikad nije bila prazna. Mirisala je i na terpentin, uljane boje, akvarel. Na srećno doba. Nikako ne na samoću.

Bez obzira koliko mu je bio dug i naporan dan nikad ga nisam videla ljutog i namrštenog. Ni jednom nije mahnuo rukom kad bi ga na vratima dočekala i rekla „svi očevi su u parku, hoću i ja sa tobom“. Spustio bi tašnu kraj vrata, podigao me u naručje i odneo gde god sam želela. Satima bi neumorno slušao kako vežbam dosadne skale na klaviru i tvrdio da bolji koncert u životu nije čuo.

Bio je i neumorna publika dok sam bila u fazi „Čole i Lokica“. Nosao, ljubio, mazio i u zvezde okivao svoju princezu kroz čitav život. Nikad ni glasa povisio, ružno ni pomislio, a kamoli izrekao. Stavio me u krilo pa svoj beli džemper, u kome je po kući hodao, oko mene zakopčavao i najozbiljnije tvrdio da me je on lično rodio. Suncem svojim me zvao. Uvek samo ljubav pružao. Kažu da sinovi imitiraju svoje očeve, a kćeri uvek traže nekoga nalik svome tati. Ne znam koliko je to tačno, ali ako jeste, onda znam razlog zašto sam uvek bila voljena.

Sve moje velike tuge nastale su onda kad su nam se životi razdvojili. Najupečatljivija od svih uspomena vezanih za njega je onaj naš prvi susret po završetku rata. Aerodrom, Čikago. Ugledala sam ga mnogo pre nego je on mene. Nervozno se šetkao ispred pokretnih staklenih vrata na dolaznoj rampi . U ruci buket ljubičica, pod miškom veliki plišani meda. Ovo bi trebao biti njegov prvi susret sa unukom koji se rodio u ratu i ponovni susret sa unučicom i sa njegovim suncem nakon gotovo osam godina.


Ljubav koja ne zna za granice

Prošli smo carinsku kontrolu i ja sam gotovo trčećim korakom krenula ka njemu u potpunosti zaboravljajući prtljag. Mislila sam da će mi srce doslovno eksplodirati od uzbuđenja i ljubavi prema tom čoveku koji je uvek bio moj oslonac. I izvor neverovatne bezgranične ljubavi. Kad me je konačno ugledao kako trčim prema njemu stao je kao ukopan. Raširio ruke. Ta zadnja dva-tri koraka su bila kao u usporenom filmu, slike su mi proletale kroz glavu, videla sam sebe njegovim očima, malu devojčicu, pa onda odraslu ženu sa dvoje male dečice koji su mi sada nervozno stiskali ruke.

Nadomak njegovom zagrljaju izgubila sam svu snagu. Oborile su me sve one silne godine bez njegove blizine. Skliznula sam na koljena i umesto njegovog vrata zagrlila mu noge. I plakala na sav glas. Kao da je sve stalo u tom trenu. I sve se vrtelo oko nas. Mislim da u tom trenutku nije bilo niti jedno suvo oko u našoj blizini. Amerikanci, koji su i te kako navikli na slične scene po aerodromima, autobuskim stanicama i lukama, su sa poštovanjem zastali i aplauzom ispratili naš susret. Svi su se smeškali, šmrcali i brisali suze. Konačno sam mu se vratila.

Život nas je ponovo razdvojio na različite kontinente ali to je neka druga priča…Moj tata je čovek izuzetnog šarma i najlepšeg srca koji je ikada hodao ovim svetom. Njegov osmeh osvaja apsolutno sve i svakoga.

Žan-Žak Ruso, najuticajniji filozof prosvetiteljstva, još davne 1750. godine tvrdio je da je odgoj dece temelj društva. O očevima je rekao „Ništa značajnije ne može učiniti otac za svoju decu, nego to da voli njihovu majku.“ Zato Vas molim, odgajimo svoju decu s ljubavlju. Ona ruši sve granice bezumlja.”