Zaljubljivanje je jednostavno. Izgraditi ljubavni odnos i ostati u njemu je mnogo više. Brak je više i od ljubavnih odnosa, on je i socijalna i finansijska zajednica. Koliko smo spremni da razvijamo veštine i sposobnosti koje će nam omogućiti da ostanemo u kvalitetnom odnosu, zavisi od nas samih.

 

Retko ćete čuti da je neko rekao ostao sam u braku zbog finansijske sigurnosti, zbog imovine, zbog seksa, zbog toga jer ne mogu sam/a, ne podnosim odgovornost, nisam sposoban/na da brinem o deci, ne želim da ostarim sam/a, važne su mi porodične veze, želim podršku šire porodice, ne mogu da podnesem osudu okoline… i mnogo drugih razloga. Najčešći, a često i jedini razlog koji partneri navode za ostanak u braku koji je već izgubio sve karakteristike zajedništva, sloge i ljubavi je „zbog dece“ i on „pokriva“ i mnoge već navedene razloge.

 

Foto: Shuterstock

Danas se često kao merilo uspešnosti braka nameće kriterijum „ostali su zajedno do kraja života“. Da li je brak automatski uspešan ako se završio prirodnim nestajanjem jednog od partnera? Zašto se brak smatra neuspešnim ako se ugasio pre života onih koji su u njemu bili? Danas se gotovo polovina sklopljenih brakova završava razvodom, ali mi i dalje najviše verujemo u kriterijum „dok nas smrt ne rastavi“.

 

Najčešće smo o bračnim odnosima učili u sredini u kojoj smo odrastali i od naših roditelja. Čak i da smo imali najbolje uzore u svojim roditeljima, možemo izabrati partnera koji nije imao takvo iskustvo. Ako nismo naučili da balansiramo snagu veze, komunikaciju u njoj, sposobnost za rešavanje sukoba, uspešnost kompromisa, naše će veze teško uspevati. To ne znači da neće trajati, ali nas neće ispuniti onim zadovoljstvom koje smo od braka očekivali.

 

Zašto teško prihvatamo da su i brakovi koji su se završili razvodom u nekom životnom periodu bili veoma uspešni, srećni i zdravi? Zašto se to ne računa? Zašto i oni koji donesu odluku da se razvedu vrlo retko traže motivaciju u tom delu života da bi normalizovali svoje odnose posle razvoda? Da li je jedino merilo uspeha braka da on traje i šta je onda sa osećanjem sreće, ljubavi, zadovoljstva, sigurnosti i još mnogo drugih pogodnosti koje pruža brak?

 

Postoji više gledišta o zdravom razvodu i tome šta je bolje za decu. Neki stručnjaci se zalažu za očuvanje braka po svaku cenu, a „zbog dece“. Postoje i drugi koji zastupaju ideju o ugroženosti dece u brakovima gde su im roditelji nametnuli odgovornost da su ostali zbog njih zajedno i da je u tim slučajevima za decu zdraviji razvod roditelja. Odluka o razvodu roditelja je nesumnjivo za decu veliki stres.



Foto: Shuterstock

Partneri koji su ljuti i povređeni u postupku razvodu mogu učiniti niz nesmotrenih i nepromišljenih poteza kojima će već duboko narušene odnose pogoršati. Stavljanje dece u središte takvih sukoba nije zdravo i sigurno će ostaviti posledice na decu. Ono što treba da rade roditelji koji zaista žele da zaštite decu je da ih ne dovode u situaciju da donose odluke umesto odraslih i da ih stavljaju u središte svojih sukoba.

 

Postoje neki karakteristični i prepoznatljivi modeli ostajanja u braku „zbog dece“.

 

U brakovima gde su partneri izgubili poštovanje, gde je u komunikaciji prezir vidljiv, gde su sukobi svakodnevni i oko najmanje sitnice i donošenja bilo kakvih odluka, razvod je počeo. Da li će se formalno obaviti zavisi od mnogo okolnosti. Postoje partneri koji tako funkcionišu i nikad se ne razvedu. U takvim porodicama rastu deca čiji se roditelji nisu razveli, ali se stalno razvode, što može za decu biti mnogo stresnije nego razvod.

Oni će kroz duži vremenski period steći pogrešnu sliku šta je zajednički život i taj model nosiće čitavog života sa sobom. U zrelim godinama bežaće od partnerskih odnosa ne želeći da imaju brak kao njihovi roditelji. Ovaj par ostaje zajedno ako oba partnera iz odnosa zadovoljavaju neke potrebe na koje su navikli, a nisu osvestili da su štetne i destruktivne za odnose koje imaju.

 

Postoje i ona kategorija gde na prvi pogled sve „savršeno funkcioniše“. Unutar porodice partneri se potpuno ignorišu, ne postoji nikakvo zajedništvo, svako živi „svoj život“, nema podele odgovornosti i nema planiranja. Distancirani i hladni odnosi i nezainteresovanost za partnera pravdaju se mnogim razlozima. Najčešće se kao razlog navodi dugo vreme koje je par proveo zajedno, pa se podrazumeva da je udaljenost „normalna“.

To su oni parovi koji se „nikad nisu posvađali pred decom“, gde ni najbliža porodica ne naslućuje problem. Odrastanje dece u takvom okruženju je verovatno manje stresno od stalnih sukoba, ali i ovde deca dobijaju pogrešan model zajedničkog života. Oni u budućnosti teško ostvaruju bliske odnose u svojim životnim kontaktima i imaju problema sa rešavanjem sukoba jer jedini model koji su videli je ćutanje, ignorisanje i povlačenje iz odnosa. Ovde je najčešći motiv ostanka u braku materjalna i socijalna udobnost koju ova zajednica omogućava, a i nesposobnost partnera da razreše svoj odnos iz mnogo razloga.

 

Danas je sve češći model zajedničkog života, par koji ostaje formalno u braku, ali žive na dve različite lokacije. Deca su obično sa jednim od roditelja, dok drugog posećuju vikendom, praznikom i u vreme raspusta. Često su parovi uslovljeni ovakvim načinom života zbog životnih okolnosti, preseljenja jednog od partnera zbog posla. Ovakve zajednice deluju kao privremeni dogovori za dobrobit porodice, ali se često desi da prerastu u razdvojeni život. Ponekad su to parovi koji ustvari nemaju hrabrosti da priznaju da su njihovi partnerski odnosi narušeni i da je promena životnih okolnosti, u stvari, traženje bezbolnijeg prelaska u novi način života. Razgovori o razvodu i narušenim odnosima u ovakvim situacijama skoro da i ne postoje.



Par se pred decom a i pred drugima ponaša kao da je sve u najboljem redu. Deca počinju da žive „model razvedenih roditelja“ koji dobijaju kao primer „normalnih“ odnosa. U ovakvim vezama najčešće nema materjalnih poteškoća i danas su socijalno prihvatljive. Izostaje zajedništvo, zajedničke aktivnosti, podjednako učešće u vaspitanju dece i prihvatanju odgovornosti za donošenje odluka. Deca vremenom postaju više upućena na roditelja s kojim žive i s njim uspostavljaju odnose poverenja i bliskosti.

 

Ima još mnogo primera bračnih zajednica. Ovo su one koje su najčešće. Ovaj tekst nije obuhvatio porodice u kojima ima nasilja, zlostavljanja, bolesti zavisnosti, gde je očigledno da se za dobrobit dece moraju preduzeti značajni koraci u vezi sa razvodom.

 

I kroz razvod i nepristajanje na život u lošim odnosima možete dati dobar primer svojoj deci.

Neko je rekao da „nesrećni roditelji ne mogu da podižu srećnu decu“. Ako odlučite da ostanete u braku „zbog dece“, tu odluku treba da prati još niz dobrih odluka kojima ćete poboljšati kvalitet svoje veze, a i sebe. Sama odluka ne vredi ništa i neće doneti dobrobit deci ako brak i dalje ostane pozornica na kojoj ćete igrati svoje uloge, a deca biti vaša verna publika.

 

Kada je u pitanju razvod i sve u vezi sa njim, strpljenje nije samo vrlina, ono je nužnost. 

 

Autorka teksta je Tatjana Momić, Life Coach O.L.I. Integrativnog Psihodinamskog Metoda

Izvor: Danas