Lana je ležala na leđima, priključena na desetine cevčica. U belini zidova i čaršafa, među mašinama koje zuje i upumpavaju život u tela dece, bila je naša šesnaestomesečna ćerka. Intezivna nega Instituta za majku i dete. Avgust 2001. 

 

Oči su joj bile otvorene ali potpuno praznog pogleda. Cuclu je držala naopako, praveći ravnomerne pokrete sisanja, pri čemu je celo lice dobijalo grimasu kakvu na njoj nikada nismo videli. Neprirodno mrštenje. Nije reagovala na naše prisustvo, iako je prethodnog dana ostala sama u bolnici, kada je lekar trčeći odneo bez svesti, mlitavu, bledu, poplavelu.

Dete koje se samo dan ranije igralo, večeralo, cičalo od sreće... Lekar je, noseći je u naručju, istrčao maraton u zgradi Instituta u kojoj nije radio lift, ostavivši me iza vrata na kojima piše: Intezivna nega – strogo zabranjen ulaz. Potonulu u užas. Samu. Jer su Laninog oca, Svetu, poslali po naše stvari očekujući da je situacija manje kritična, da ću moći da ostanem sa detetom.

 

No, krenimo redom.

 

Mislila sam da nikada u reči neću staviti te dane. Često sam se svih ovih godina osećala krivom, što ako pomislim na to, pored zdravog deteta, imam želju da vrištim, srce počne ubrzano da mi lupa, a jedino osećanje koje me preplavi nije ni strah, ni bes, no potpuna nemoć i čist nepatvoreni užas. Ponekad me i ružan san baca po belim hodnicima, Iz kojih se plitkog disanja vraćam u svet u kome je Lana zdrava devojka.

Ipak, antivakcinalna kampanja mi je dala podstrek, snagu i svrhu da vam ogolim užas ovog bolnog isustva, sa dobrim ishodom. Osećam već dugo dužnost i potrebu da budem glas ZA.

 

4. avgusta 2001. Lana je bila prividno zdravo, šesnaestomesečno dete. Tog dana igrala se sa sestrama u dvorištu, punili smo bazenčić, lepo je jela, kupala se, zaspala... Oko 1 ujutru je počela da kenjka i pri podizanju iz kreveca sam shvatila da je jako vruća. Tuširanje i sirup protiv temperature  nisu davali rezultat. Počela je da povraća, temperatura 41 stepen. U 2 ujutru bili smo u Dečjoj klinici u Tiršovoj.


Pogrešna dijagnoza u ovakvim slučajevima može da bude kobna

Nije urađena laboratorija, ni na naše insistiranje. Dete je otpušteno sa antibiotikom i dijagnozom  - viremija. Kod kuće je plakala, povraćala, temperatura nije spadala.  U pet ujutru nije više mogla da stoji u kadi, slabo je reagovala na pozive, a zatim je utonula u nepomičan san. U 7 ujutru je odjednom popila dva litra vode, više nije mogla samostalno da sedi. Lekovi koje smo dobili, očigledno nisu pomagali. U 9 sati, bili smo u Domu zdravlja na Kanarevom brdu. Izmučena noćnim dežurstvom, nedeljom u rane sate, doktorka je sa velikom brzinom i ozbiljnošću rekla da moramo hitno na Institut.

Kasnije shvatamo da je na uputu postavila tačnu dijagnozu. U 11 sati nas je primila doktorka „ljubičasti stetoskop”. Dete je u bunilu, neprekidno pije ogromne količine vode, a ona nas ispituje za prve zube, korake, težinu na rođenju... Ona je nesigurna stažistkinja u miniću, koja je nedeljom stavljena na poziciju glavnog dežurnog lekara. Naslonjena na mene, Lana ječi, ne plače više.

 

Konačno silazi lekarka sa intezivne nege, i sve postaje ubrzano, hitno i opasno. Punkcija likvora. Dete pri ubodu u kičmu ne plače. Likvor je mutan i teče u jakom mlazu, a lekarka je vidno zabrinuta. Tonom distance mi kaže da je situacija ozbiljnija nego što su mislili, a jedan predugi sat čekanja laboratorijskih nalaza se pretvara u vek. Onda se Lana isključuje. Ogromnih zenica, bez reakcija, u snu, bešumnog disanja. Bodu je puno puta, ne plače. I tada novi lekar „vanzemaljac”, sav u zelenom, trčeći donosi rezultate i kaže: „Majko trčite za mnom, ne radi lift. Dete je u teškom stanju.”

 

I trčali smo od trećeg do šestog sprata, boreći se za vreme koje smo izgubili u prethodnih 12 sati. U 13 sati, Lana je smeštena na intezivnu negu. Samo 12 sati od prvih simptoma, Lana se borila za život. Dijagnoza: gnojni meningitis izazvan sojem Haemofilus influenzae. Sojem koji se danas i u Srbiji prevenira vakcinacijom, koja se u Francuskoj, npr, primenjuje od sedamdesetih godina prošlog veka.

 

Novi lekar izlazi da razgovara sa nama. Rekao nam je da je to najteža infektivna bolest tog uzrasta. Rekao je nam je da se nada da smo stigli na vreme. Da idemo kući sa ceduljicom sa telefonom, koji možemo da pozivamo svakih sat. Pojavio se u međuvremenu naš princ, doktor Marjanović, najpoznatiji dečji neurolog i u ondašnjoj velikoj državi, i u tada već okrnjenoj, gospodin i lekar, stara garda.

Došao je, iako je nedelja, da spašava naše dete. Blago, ali čvrsto rekao nam je da do jutra ne može da nam kaže ništa. Da ta prva noć nosi dobre ili loše vesti. Da je Lana dobila sve što su mogli da joj pruže i da je u stanju „plitke kome” – mozak pokušava da se odmori, rekao je. Plakali smo, u hodniku intezivne nege Sveta i ja, zagrljeni, plakali smo dok su nam kroz dušu i telo tutnjale misli i osećanja koji nikada ni jedan roditelj ne treba da doživi.

 

Gasio se dan kada smo praznih ruku napustili Institut. Tražila sam da se odvezemo do crkve Sv. Marka. Bila je zatvorena. Skupljenih ruku, ispred velelepnog zdanja okupanog zalazećim suncem, grčevito smo u sebi pozivali svetlo da pomogne detetu. Sve svece, božanstva, sve dobro što kupa planetu, molili smo za život i zdravlje našeg deteta.

 

Vakcina tada nije bila dostupna u Srbiji

Noć provedena pored telefona čijih se fragmenata loše sećam. Jutro u bolnici. Dobre vesti – nije dobila epi napade, može da guta, plakala je... Ništa mi nije jasno, plakala je, šta je tu dobro, zašto ne bi gutala...? Srce odbija da prihvati ono što mozak zna – dete se bori za život, bori se da ostane zdravo. Shvatam kasnije, na odeljenju, da deca oštećenog mozga ne plaču, već mjauču, kao mali mačići, da ne gutaju... I onda taj susret, za koji smo dobili pet minuta. Belo, cevčice, ne poznaje nas, ne reaguje...

I jedna prošaptana reč utehe: Vode. Tražila je vodu i videli smo kako je iz flašice pije. Sa istom tom grimasom bolesti. Bez znaka da zna ko smo. Tog dana nam doktor Marjanović kaže da ima malu nadu da će izaći iz bolesti sa dobrim ishodom, jer se bori kao lav i jer smo stigli u prvih 24 sata od prvog simptoma: „Nakon tog vremena, govorimo samo o težini oštećena ili smrti.”

 

Narednih dva dana provodili smo u bunilu i hodniku intezivne nege. Među roditeljima koji dobijaju utešne i strašne vesti. Nakon kojih se diže vriska od kojeg se spušta nebo i ledi krv u žilama. Vesti nakon kojih ih pune lekovima i odvode da se oproste sa detetom koje je život napustio.

 

Lana je 7. avgusta prebačena na poluintezivnu negu. Trčali smo leteći ka trećem spratu, upali na odeljenje ignorišući sestru koja iza nas viče da ne može i blabla. Ugledala sam je u srednjem boksu, bledu među mašinama i zgrabila. Plakala je neutešno, plakala je bolno, ali je plakala plačem prepoznavanja i žaljenja. Plakala je satima u mojim rukama, iznemogla - i konačno zaspala. Od tog dana, dozvoljeno je da i ja ostanem sa detetom.

 

Od tada, 7. avgusta svake godine slavimo Svetu Anu. Jer Lana je rođena na rođenje Svete Ane, a izašla iz životne opasnosti na uspenje svete Ane. Jer Lana, nosi Ana u svom imenu. Jer Lana i Ana su pobedile bolest.

 

Tu, na tom odeljenju provele smo mesec dana. Tu sam shvatila da su sve noći koje smo probdeli nad naše tri devojčice - zbog grčeva, nicanja zuba, viruščića, noći temperatura nakon vakcinacija – blagoslovi odrastanja.

Tu je, u krevetu do njenog, mali Hamdija, cvileo kao mače, hranjen na sondu, imao epileptične napade bezbroj puta dnevno... Tu je njegovoj majci saopšteno da će živeti, ali da mu je mozak trajno oštećen. Tu je u sobi do naše umrla Marija. Vratili su se sa mora, imala je samo 4 godine, nije na vreme dobila pravu dijagnozu, nije bilo pomoći. Svi troje imali su bakterijski meningitis sa istim izazivačem. Bilans je jasan: jedno mrtvo, jedno teško oštećeno i jedno zdravo dete.

 

Lana je uspela da pobedi bolest, ali mogi je njeni vršnjaci nisu

Tu sam saznala i da postoji vakcina, koju naša deca „ne dobijaju jer je skupa i da se državi logikom isplativosti ne troši zbog dvadesetak slučajeva godišnje”. Od kojih će četvrtina verovatno umreti, a četvrtina ostati trajno bolesna. Dotorka je to nazvala zločinom. Tu sam povela tužbu protiv nesavesnog lečenja u Tiršovoj. Tu se u to vreme vodila borba da takva vakcina mora de se obezbedi svakom detetu. I godinu dana kasnije je i počela da se primenjuje.

 

Danas, 14 godina kasnije, određeni ljudi, koji se predstavljaju kao stručnjaci, tvrde da se meningitis leči lukom na pupak, i vode antivakcinalnu kampanju. Danas, neki roditelji, BIRAJU za svoju zdravu decu da ih ne vakcinišu (izuzimam decu kod kojih je to kontaindikovano i o tome ne polemišem), jer „neće to njih, jer oboleva svako desethiljadito dete, jer je to propaganda, jer nas Zapad truje, jer je to mafijaški posao...”

 

Dragi roditelji, naše zdravo dete se nakon samo 12 sati od prvog simptoma borilo za život, a nismo živeli na deponiji, nije išla u vrtić, nismo bili na bazenu, niko od nas (a svima su urađeni brisevi) nije nosio opaku bakteriju... Kada se desi - nemate vremena! Našem detetu postavljena je, u prestonici, u Univerzitetskoj dečjoj klinici -  pogrešna dijagnoza pri prvom pregledu.

 

Lana je provela četiri dana na intezivnoj nezi, hranjena je venski 15 dana, primila je more (o bogu hvala na njihovom postojanju) moćnih antibiotika i drugih lekova, prve korake pravila je nakon mesec dana lečenja... Prvu jasnu reč ’TICA, izgovorila je 16. dana, kada su je prvi put na kratko skinuli sa cevčica i dozvolili da je na par minuta iznesem napolje. Neko vreme nismo znali da li joj je oštećen sluh. Oporavljala se šest meseci, nije išla u vrtić, imala je dislocirano držanje glave... Trnuli su joj ekstremiteti dugo nakon bolesti.

 

Lana je zdrava. Hamdija, ako je živ, ne govori, ne hoda, hrani se na sondu... Marija se pridružila anđelima pre 14 godina. Svi su rođeni potpuno zdravi.

 

Ovaj tekst nije napisan zbog nas, zbog Lane, napisan je zbog svakog roditelja koji je u nedoumici.

 

Kada birate za svoje dete – birajte pametno.