Tako deca rastu
„Zvali iz vrtića, udario se u glavu. Ivana kreće po njega, a ja idem tamo…” baš tako, iz vedra neba. Poruku sam čitao dok sam razgovarao sa klijentom.
Razgovor sam na najljubazniji mogući način završio u nekoliko sekundi, odjavio se u firmi i sleteo na parking. Marfi je opet uzeo zakon u svoje ruke: Oni-koji-žive-u-gradu-a-mislim-da-ne-bi-trebali (nego lepo, na neki proplancima i livadama…) su parkirali nekoliko automobila tako da je meni trebalo strpljenje i koncentracija šahovskog velemajstora da se isparkiram. Pročitajte prve redove ovog bloga i biće vam jasno da to nije bilo moguće. „┌¥€∞™!$%%₹….!” i svašta sam još izgovorio. Sve po spisku. Trubio sam i odskakivao od sedišta. Nije vredelo, očešao sam auto i izleteo sa parkinga kao iz praćke.
Imali smo jedno jako loše iskustvo iz prethodnog vrtića i sećanja su nemilice krenula da naviru. Pravi karusel slika u glavi. Jedan deo ti govori da će sve biti u redu, drugi se pita hoće li sve biti ok, treći „valjda nije strašno” i sve to istovremeno… Iz Anine poruke sam nekako slutio da nije potpuna frka, jer da jeste znam da bi me nazvala… Toliko sam nadrndan bio dok sam vozio (ima i ona neka bezobrazna reč koja bi bolje opisala stanje) da je čak i Marfi je sa svojim zakonima malo ustukno i semafori su izbegavali crveno svetlo u mojoj blizini.
Minut pre vrtića sam pozvao Anu, njen smiren glas je delovao terapijski: „Ispred vrtića smo, nije strašno, evo pijemo sok”. Mali bandit se nasmejao kada me video, ni traga plakanja, a na čelu čvoruga takva da sam je mogao napisati sa velikim Č i da bude gramatički nepravilno, ali stilski precizno. Smirio sam se jer sam odmah shvatio da je Luka dobro, mada je izgledalo kao da mu niču rogovi. Dom zdravlja je u neposrednoj blizini vrtića pa smo se prošetali da čujemo stručno mišljenje. Terapija je bila: hladni oblozi, ništa strašno.
Kada se Luka povredio u prethodnom vrtiću ja sam imao želju da odem tamo sa tonom dinamita i „razrešim neke stvari” jer sam znao da je krivica do onih koji su trebali da ga čuvaju i paze. Naravno da sam i ovog puta bio ljut i da sam tražio krivicu kod drugih, ali sam iskren i svestan da nekada ni najveća pažnja nije dovoljna. Pre dve nedelje je Luka pao na nos, a da smo u tom trenutku pored njega bili Ana, Baka i ja. Verujem da ni vaspitačicama nije lako, sada grupa broji preko dvadesetoro dece.
Zvali su nas iz vrtića da se raspitaju kako je sve prošlo – lep gest.
Evo jedna, skoro pa primerena, template rečenica: „Tako deca rastu”. Verovatno tako i roditelji rastu. Svako planiranje, svaka aktivnost sadrži i jedno veliko „ALI”. Učiš da budeš uvek dostupan, češće odgovoran, da si spreman… Ništa to nije strašno, strepnja postane sastavni deo tebe. Kompenzuješ to osmesima, novim umećima, bezbrižnim licima dok spavaju…
O autoru
Dejan Pataki je tridesetosmogodišnji tata, koji se posle ludog života u svetu di-džejinga i rock n roll-a skrasio i osnovao porodicu. Njegov sin Luka napunio je dve godine 8.novembra, a Viktor se rodio pet dana pre Lukinog drugog rođendana.
Čovek piše prirodno, pametno za razliku od Zverčicine mame(izvini. Zverčice) koja zvuči usiljeno i nekako veštački nafurano, žao mi je ali bar meni se ne svidja.. A kako sve deca rastu imaće pomenuti gospodin prilika da sazna i ispriča još puno toga bar dečacima kad porastu
Odlican je! Jako se obradujem kad ugledam njegov nov tekst. Na svojstven nacin ume bas lepo i duhovito da napise ono sto i ja mislim. Drago mi je sto mi je pravio drustvo i u trudnoci i sad kad je bebac napunio 8 meseci:)
Sve cesce vidjam neke besmislene komentare koji samo mrace. Da se nisu i ovde nastanili botovi? Kome se ne dopadaju tekstovi ili teme, nek predju na druge sajtove, ja tako radim 🙂 Inace meni se bas svidja ova prica!
Razumljivo je da roditelji brinu, ALI LjUDI MOJI ne pravite od djece debile kad im je Bog vec dao da budu pametna i zdrava djeca. Cvoruga, posjekotina, masnica, nije smak svijeta. Kako da nauce sta znaci podici se ako ne padnu. Strucno misljenje za cvorugu(a pritom je dijete veselo, nasmjesilo se ocu) pa mislim da je malo reci pretjerivanje. Bolje da Ste ga odveli u prirodu, da se igra, da se nadise vazduha, nego sto Ste isli po strucno misljenje…
Ako im je dom zdravlja blizu, zasto i da ne odu, cisto da ljudi budu mirni. Ako nista procitali, vec su imali neprijatno iskustvo, sto sigurno opravdava njihovu strepnju! Kad vec nemate nista pametno da kazete tj napisete, onda bolje i ne pisite!
Svaki roditelj brine za svoje dete. Jednom kad prezivite sok ili stres ako vam se dete ozbiljno povredi vrlo je tesko ostati smiren i pribran sledeci put. Lako je reci drugima da se opuste i da ne brinu previse, mada iskreno, ja takve roditelje jos nisam srela. Mi volimo svoju decu i briga je deo te ljubavi.
Ova rec debili mi bas para usi. To sto su otisli po strucno misljenje u dz par metara dalje ih cini samo savesnim roditeljima. Jer…nikad se ne zna. A mozda su i otisli posle u park ili setnju, otkud znate da nisu?!
Jeko, svaka cast! Svaka Vam je na mestu! 🙂
Prica i nema neku posebnu poentu…
Onda procitajte poslednji pasus vise puta! Tu se krije sustina….
Kao i vecina od istog autora… Ajmo sad svi da budemo blogeri…
Bubi, ti si vrv simpatizer Zvercicine mame ;-). Dejanovi tekstovi imaju neku poentu, za razliku od njenih!