Kako smo učili da vozimo bicikl

Bicikl je tačnije trickl, idealan za učenje: stabilan, bezbedan. Ima jednu manu, a to je da ima po dugme u blizini svake ručke i pritiskom na jedno kreću redom četiri izuzetno iritirajuće, predugo trajuće melodije. Dok je drugo dugme za sirenu koja se može koristiti i da se prekinu one melodije iz prethodne rečenice.

Luka i ja smo sišli na košarkaški teren, nigde žive duše. I počnem ja da objašnjavam sinu šta treba da uradi:
 

„Ovako ljubavi okrećeš pedale i guraš” – ja stojim ispred njega, držim rukama njegova stopala na pedalama bicikla i okrećem pedale, bickl se kreće dok ja koračam unazad.
 

„Tako je ljubavi bravo, ’ajde pritisni…” I Luka pritisne dugme i krene irititrajuća melodija.
 

Stisnem ja dugme za trubu, prekinem muziku i nastavim da mu objašnjavam:

„Ne to ljubavi, pritisni pedalu nogom…” Džaba, Luka je opet pritisnuo dugme kod ručke i opet kreće melodija. Ja opet pritisnem trubu da prekinem melodiju. Luku to počne da zabavlja i on opet pritisne melodiju. 
 

Ok, shvatam da će ovo da potraje, mi stajemo i ja mu strpljivo objašnjavam:

„Sine, pedale okreći…”
 

I Luka siđe sa bicikla i počne da okreće pedalu rukom oko svoje ose, pri tome se izuzetno zabavljajući.
 

Hm. Opet sam pogrešio. 

 

„Čekaj Luka bre, sedi lepo u bickl. Ajde. Tako i sada nogama guraj…” I Luka stvarno počne nešto nogama da radi i bicikl se pomeri pola milimetra, ali unazad.
 

„Bravo ljubavi, ali ne tako nego pritisni…” I Luka pritisne dugme sa kretenastom melodijom…
 

Duboki uzdah i prekinem mu melodiju sa sirenom, ali mali bandit se iznervira i vikne: „Ne” i počne da pritiska dugme sa melodijom. Jel znate kako zvuči ploča koja preskače? E tako je to zvučalo.
 

Shvatam da je vreme da malo sednem na klupu.
 

Luka je pauzu iskoristio da u malu korpicu na kormanu ubaci par kubika neke sušene, pokošene trave kao i da padne par puta sa bicikla jer je „provalio” kako da se odguruje nogama od zemlje i da se kreće u rikverc.
 

Taman kada sam ja skupio snage da ponovo krenemo na obuku, na terenu se pojavila komšinica Una. Una ima malo jače od godinu dana, glasna je, tvrdoglava i kreće se pravolinijski uz ispuštanje bebećih zvukova. Luki je to sve bilo zanimljivije od savladavanja bicikla. Trčali su, bacali neke plastične flaše koje su ostale od osvežavanja košarkaša prethodnog dana. Košarakaša kojima nedostaje ekološke svesti ili kućnog vaspitanja, pa su ostavili đubre za sobom…
 

Uspem ja da nekako da se izborim za Lukinu pažnju, postavim ga u bicikl i ovog puta izaberem da mu blago pritiskam kolena dok su mu stopala na pedalama. I bicikl krene, prosto počnemo da tutnjimo…
 

„Bravo Luka, jel vidiš da nije teško, samo tako, bravo, pritisni…” I Luka batali rad nogu i stisne ono dugme za irirtirajuću melodiju… 
 

„Pa čekaj bre Luka, ne to, pedale sine, pedale okreći…” I Luka me pogleda onim nevinim dečijim pogledom, onim sa kojim očekuje moju reakciju, sagne se i počne da vrti pedalu rukom oko svoje ose.
 

„Bravo ljubavi, srce moje…”

Sountrack za blog: