Nisam surova karijeristkinja, daleko sam od toga, porodica mi je uvek na prvom mestu, ali pošto volim svoj poziv i posao (i to ne zbog para ili titule, već, kako volim da verujem, života koji činim kvalitetnijim) onda mi naravno i karijera znači.

Decu sam oduvek volela i znala da ću ih imati kad-tad.
Sad kad je porodica tu te dve motivacije i ljubavi je ponekad jako teško uklopiti - kad znam na kraju radnog vremena da hoću da posao završim jer će nekom tamo detetu to možda život promeniti (radim na dizajnu za obrazovni sektor - vrtići, škole, akademije), a ipak znam i da sam svom kod kuće neophodna, da od mene direktno zavisi... Kako naći balans kad već porodica postoji, a da se ništa i niko ne žrtvuje? Teško, meni sigurno...

E zato kažem da bi mi lakše bilo da radim nešto što ne obožavam, što mi je SAMO posao... Onda se ne bih rastrzala...

Takođe iz jedne druge perspektive ne osuđujem ljude koji odlučuju da decu nemaju, ali verovatno ne samo zbog karijere vec iz drugih, meni humanijih razloga...

Prvo: pogledajte svet u kom živimo! Donekle je surovo roditi dete u ovim uslovima, u ovako "zagađenom" društvu, a o životnoj sredini da i ne govorim.
Drugo: planeta je prenaseljena, sami sebi o glavi radimo (ne konkretno naša nacija, jer nam preti bela kuga) ovolikom stopom nataliteta na globalnom nivou.
Treće: život košta i to jako puno ovih dana. Pri tome ne mislim samo na materijalne stvari - više on košta živaca i vremena koje nećemo moći da posvetimo svojoj deci jer moramo da im obezbedimo egzistenciju...

Zato nek astane čovek pa se zamisli da li je sve vrzino kolo i da li će se uskoro u obrazovanim slojevima društva uopšte rađati jer tu se zna šta se "gubi od života" i svojih i dece, šta se propušta i žrtvuje...

E kad se ide za srcem tu puno ovih pitanja uopšte i nema i puno je lakše!

Komentare na ovu priču možete pročitati na Bebac forumu >>